Деца- Милица Вукићевић
“Деца”, Иво Андрић
У приповеци “Деца” проседи инжењер прича причу која је давно била,док је још био мали и открива нам болну истину о себи и свој деци овог света. Сећа се дана када је био приморан да против своје воље одлучи да ли ће бити на страни гонича или прогоњених истичући да и тада није могао да злоставља и гони слабије и немоћне. Желео је да буде храбар и цењен у очима својих другова и да равноправно са њима учествује у борби са њиховим противницима, а није могао као они да неког муче и ако могу да убију.
Све се десило у предпролећно време,празно и суво доба када је грејало слабо мартовско сунце и није било ни купања ни санкања. Деца нису знала чиме да ублаже своју досаду и попуне своје слободно време. Незнајући шта да раде седели су на огради и смишљали нове и чудне игре. Неке од тих игара су биле свирепе,наносиле су бол другој недужној деци из краја, што је оставило дубоке трагове у сећањима нашег приповедача. Као члан дружине, ишао је са њима чак и онда када је њихово понашање било нељудско. Сада као зрео човек и даље има горак укус у устима када прича о овом делу свог детинста и све то само због некадашњих другова и презира који је од њих добио само јер је био другачији од њих. Желео је да и он буде као остали дечаци из комшилука, да буде одан својим вођама, и увек спреман дауђе у жестоку борбу са дечацима из суседног насеља. Када је био позван у прву борбу био је почаствован и желео да се докаже пред свима. Његов статус је зависио од тога како ће се показати у тој борби. Напад на јеврејску децу, на врло свиреп начин унео је немир у његово срце. Тај велики и узбудљиви свет у коме се нашао био је страшан свет у коме се примају ударци, мрзи и ликује, пада и побеђује. Али наш приповедач колико год је желео да се уклопи и постане као други није могао да иде против самог себе, своје благе нарави и карактера. Није могао да удари преплашеног и повређеног дечака који је упао у замку његових разбеснелих другова. Осетио је сажаљење према њему и пустио га да побегне. Својим поступком је изазвао презир и подсмех својих другова и постао слабић у њихивим очима, али је сачувао своју душу, оно људско што га је чинили другачијим.
Иако је прошло много времена, у његовом срцу је остала дубоко урезана рана. Није могао да заборави лице избезумљеног јеврејског дечака. Годинама у назад препричава нам овај догађај, чиме нам шаље поруку да не следимо друге, већ мислимо својом главом и следимо оно што је добро у нама, да увек у својој души нађемо места за млађе и слабије, а осудимо оне који гоне и злостављају
“Деца”, Иво Андрић
У приповеци “Деца” проседи инжењер прича причу која је давно била,док је још био мали и открива нам болну истину о себи и свој деци овог света. Сећа се дана када је био приморан да против своје воље одлучи да ли ће бити на страни гонича или прогоњених истичући да и тада није могао да злоставља и гони слабије и немоћне. Желео је да буде храбар и цењен у очима својих другова и да равноправно са њима учествује у борби са њиховим противницима, а није могао као они да неког муче и ако могу да убију.
Све се десило у предпролећно време,празно и суво доба када је грејало слабо мартовско сунце и није било ни купања ни санкања. Деца нису знала чиме да ублаже своју досаду и попуне своје слободно време. Незнајући шта да раде седели су на огради и смишљали нове и чудне игре. Неке од тих игара су биле свирепе,наносиле су бол другој недужној деци из краја, што је оставило дубоке трагове у сећањима нашег приповедача. Као члан дружине, ишао је са њима чак и онда када је њихово понашање било нељудско. Сада као зрео човек и даље има горак укус у устима када прича о овом делу свог детинста и све то само због некадашњих другова и презира који је од њих добио само јер је био другачији од њих. Желео је да и он буде као остали дечаци из комшилука, да буде одан својим вођама, и увек спреман дауђе у жестоку борбу са дечацима из суседног насеља. Када је био позван у прву борбу био је почаствован и желео да се докаже пред свима. Његов статус је зависио од тога како ће се показати у тој борби. Напад на јеврејску децу, на врло свиреп начин унео је немир у његово срце. Тај велики и узбудљиви свет у коме се нашао био је страшан свет у коме се примају ударци, мрзи и ликује, пада и побеђује. Али наш приповедач колико год је желео да се уклопи и постане као други није могао да иде против самог себе, своје благе нарави и карактера. Није могао да удари преплашеног и повређеног дечака који је упао у замку његових разбеснелих другова. Осетио је сажаљење према њему и пустио га да побегне. Својим поступком је изазвао презир и подсмех својих другова и постао слабић у њихивим очима, али је сачувао своју душу, оно људско што га је чинили другачијим.
Иако је прошло много времена, у његовом срцу је остала дубоко урезана рана. Није могао да заборави лице избезумљеног јеврејског дечака. Годинама у назад препричава нам овај догађај, чиме нам шаље поруку да не следимо друге, већ мислимо својом главом и следимо оно што је добро у нама, да увек у својој души нађемо места за млађе и слабије, а осудимо оне који гоне и злостављају
