Почетак буне на дахије
Почетак буне на дахије
''Ово је једна од најпознатијих,најлепших и најразвијенијих епских песама о борама за ослобођење Србије. Сматра се да ју је испевао слепи гуслар Филип Вишњић, од кога ју је Вук и забележио уз помоћ Лукијана Мушицког с пролећа 1815. боравећи у манастиру Шишатовцу...''
Нада Милошевић-Ђорђевић и Радмила Пешић ''Народна књижевност''
Песма приказује догађаје који претходе Првом српском устанку. После атентата на београдског везира Хаџи-Мустафа пашу 1801. дахије су поделиле државу на четири нахије, у којима су шириле страх и хаос до њихове смрти 1805. Својом одлуком да изврше сечу кнезова, дахије су несвесно позвале народ на устанак. Коначно те године, под вођдством вожда Карађорђа , Срби су покренули Први српски устанак. Дахије су 1805. убијене од стране Миленка Стојковића.
У првом делу песме, прича се о немоћи као и о огромној жељи српског народа да се дигну против Турака, такође се говори о неодлучности српских кнезова да свој народ поведу у устанак. Стих ''јер је крвца из земље проврела'' је уствари хипербола. Неки људи сматрају да се говори о тз. ''крвној освети'' и да показује српску жељу за осветом над Турцима.
Кроз песму се даље описују небески симболи. Ти симболи су Божји знакови за Србе да крену у устанак тј. били су прилике за Србе да нападну. Прва прилика била је помрачење Месеца, трајала је од Св.Трипуна до Ђурђевдана. Срби се нису дигли што је највероватније кривица кнежева који су морали да буду лидери свом народу, јер раја ко раја не може ништа сама. Друга прилика је по Вишњићу трајала скоро седам месеци. То су били ''крвави барјаци'' тј. комете и метеори. И ова прилика била је неискорићена као и претходна. Трећа прилика били су громови/муње на Св.Саву и Часне вериге, као и остале и ова прилика била не неискорићена. Четврта и последња прилика била је помрачење Сунца на Св. Трипуна (годину дана од прве прилике). У песми се истиче да се Сунце три пута замрачило, што би могло да буде и хипербола јер то није физички могуће. Број три симболише срећу и као што изрека каже ''Трећа срећа'', тако да је то можда и случај у овој песми.
Седам дахија (међу њима Мемед-ага и старац Фочо (коме се приписује ''стотине љета'' што не значи да је толико стар него да је са годинама стекао велико искуство и мудрост)) су гледале ''прилике'' у чуду. Турци су већ видели да им се лоше пише ''Ало, кардаш, чуднијех прилика! Оно, јолдаш, по нас добро није.'' Потом су узели велику тепсију воде у којој су ''хватали звезде'' тј. користили су воду као огледало у коме су се осликавале небеске прилике. То је иначе стари начин за прорицањесудбине са истока, тако да су Турци уствари прорицали сопствену судбину. У тепсији су дахије виделе себе без главе, што их је уплашило. Касније су у књигама прочитали да је дошло време да једно царство падне али то није могло бити српско, јер оно тада није постојало. Старац Фочо дахијама говори пророчанство из књига и такође цитира Муратове последње речи. Мурат својим војницима говори о томе како морају да буду добри према раји јер, ако су они добри према њима, и раја че узвратити, а царство које ради на такав начин је царство које траје. Фочо говори о томе како турски народ није саслушао Мурата и тиме су сами себи одредили судбину. У делу где прича о томе како се треба плашити сиротиње, Вишњић користи метонмију, стилску фигуру која се заснива на пренесеном значењу које се успоставља логичком везом и зависношћу између појмова тј. настаје када неки појам заменимо другим појмом са којим је у логичкиој вези или је његов материјални симбол. Тако да у стиху ''кад устане кука и мотика'' мисли се на народ који користи то оружије. Фочо потом обавештава Турке да књиге говоре да турског народа више неће бити. ''Из огњишта пронић'ће вам трава...'' је стлска фигура која означава тотално уништење турског народа, такође показује и Вишњићеву огорченост и мржњу према Турцима. Мемед-ага одбија да прихвати такву судбину. Због тога говори дахијама, да он, Кучук-Алија, Аганлија и Мула-Јусуфа имају довољно новца да купе војиску и да одсеку свим кнежевима главе, јер ако неко треба да остане без главе, то су били Срби. Овом одлуком Мемед-ага показује своју себичност и тежњу да себе стави на виши ниво од других.
Док је набрајао кнежеве којима ће одсећи главу, Мемед- ага је дао веома занимљив опис Илије Бирчанина. Вишњић нам представља Бирчанина као комплетна супротност од онога што би један кнез који је под турском влашћу требало да буде. У место да се плаши дахија, натарао их је да се они плаше њега.
Старац Фочо се није слагао са Мемед-агином одлуком да одржи сечу кнезова. Што је још један доказ да је Фочо комплетна супротност од осталих дахија нарочито Мемед-аге. Тај контраст се провлачи кроз целу песму. Фочо је стар, мудар и искусан док је Мемед-ага млад, неискусан и непромишљан. Мемед-ага није био довољно мудар да схвати да треба да слуша Фочу тако да је и то још један показатељ контраста између двоје дахија. Фочина смиреност и сталоженост га мени лично чини много симпатичнијим од Мемед-аге. Старац је исмевао млађег супарника након што су га изабрали за вођу. Упозоравао је дахије да ће сечом кнежева само погоршати ситуацију у народу. Нажалост, дахије га нису послушале, те су навалиле да остваре свој план.
Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Мемед-ага су успели да преваре кнежеве и да их погубе. Када је дошао ред на Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, Алекса се показао као кукавица тиме што је понудио Мемед-аги новац за свој живот. Алексин кукавичлук можда указује на то да Вишњић није волео Алексу. Људи гледају Алексу као кукавицу, ја мислим да је само покушавао да се снађе и да сачува свој живот, и ако је свом народу показао да је слаб, мени је он симпатичан лик и волела бих да га Вишњић није представио на овај начин. За разлику од Ненадовића , Бирчанин изазива Мемед-агу на мејдан. Ага то одбија и говори ''Тко би горског упустио вука?'' што говори о Мемед-агином кукавичлуку и чињенице да се он стварно плашио Илије Бирчанина.
На крају песме дахије са војском да убију одлазе у Тополу да убију Карађорђа. Не успевају у томе јер их је Ђорђе предухитрио убивши њих шесторицу уз помоћ својих чобана. Када су осталих шест турских војника побегли из Тополе, Карађорђе је позвао српски народ у устанак. Ишао је од града до града, позивао људе на буну и секао Турке који су се нашли на путу.
Тако је почео Први српски устанак...
Катарина Павловић 8/2
Почетак буне на дахије
''Ово је једна од најпознатијих,најлепших и најразвијенијих епских песама о борама за ослобођење Србије. Сматра се да ју је испевао слепи гуслар Филип Вишњић, од кога ју је Вук и забележио уз помоћ Лукијана Мушицког с пролећа 1815. боравећи у манастиру Шишатовцу...''
Нада Милошевић-Ђорђевић и Радмила Пешић ''Народна књижевност''
Песма приказује догађаје који претходе Првом српском устанку. После атентата на београдског везира Хаџи-Мустафа пашу 1801. дахије су поделиле државу на четири нахије, у којима су шириле страх и хаос до њихове смрти 1805. Својом одлуком да изврше сечу кнезова, дахије су несвесно позвале народ на устанак. Коначно те године, под вођдством вожда Карађорђа , Срби су покренули Први српски устанак. Дахије су 1805. убијене од стране Миленка Стојковића.
У првом делу песме, прича се о немоћи као и о огромној жељи српског народа да се дигну против Турака, такође се говори о неодлучности српских кнезова да свој народ поведу у устанак. Стих ''јер је крвца из земље проврела'' је уствари хипербола. Неки људи сматрају да се говори о тз. ''крвној освети'' и да показује српску жељу за осветом над Турцима.
Кроз песму се даље описују небески симболи. Ти симболи су Божји знакови за Србе да крену у устанак тј. били су прилике за Србе да нападну. Прва прилика била је помрачење Месеца, трајала је од Св.Трипуна до Ђурђевдана. Срби се нису дигли што је највероватније кривица кнежева који су морали да буду лидери свом народу, јер раја ко раја не може ништа сама. Друга прилика је по Вишњићу трајала скоро седам месеци. То су били ''крвави барјаци'' тј. комете и метеори. И ова прилика била је неискорићена као и претходна. Трећа прилика били су громови/муње на Св.Саву и Часне вериге, као и остале и ова прилика била не неискорићена. Четврта и последња прилика била је помрачење Сунца на Св. Трипуна (годину дана од прве прилике). У песми се истиче да се Сунце три пута замрачило, што би могло да буде и хипербола јер то није физички могуће. Број три симболише срећу и као што изрека каже ''Трећа срећа'', тако да је то можда и случај у овој песми.
Седам дахија (међу њима Мемед-ага и старац Фочо (коме се приписује ''стотине љета'' што не значи да је толико стар него да је са годинама стекао велико искуство и мудрост)) су гледале ''прилике'' у чуду. Турци су већ видели да им се лоше пише ''Ало, кардаш, чуднијех прилика! Оно, јолдаш, по нас добро није.'' Потом су узели велику тепсију воде у којој су ''хватали звезде'' тј. користили су воду као огледало у коме су се осликавале небеске прилике. То је иначе стари начин за прорицањесудбине са истока, тако да су Турци уствари прорицали сопствену судбину. У тепсији су дахије виделе себе без главе, што их је уплашило. Касније су у књигама прочитали да је дошло време да једно царство падне али то није могло бити српско, јер оно тада није постојало. Старац Фочо дахијама говори пророчанство из књига и такође цитира Муратове последње речи. Мурат својим војницима говори о томе како морају да буду добри према раји јер, ако су они добри према њима, и раја че узвратити, а царство које ради на такав начин је царство које траје. Фочо говори о томе како турски народ није саслушао Мурата и тиме су сами себи одредили судбину. У делу где прича о томе како се треба плашити сиротиње, Вишњић користи метонмију, стилску фигуру која се заснива на пренесеном значењу које се успоставља логичком везом и зависношћу између појмова тј. настаје када неки појам заменимо другим појмом са којим је у логичкиој вези или је његов материјални симбол. Тако да у стиху ''кад устане кука и мотика'' мисли се на народ који користи то оружије. Фочо потом обавештава Турке да књиге говоре да турског народа више неће бити. ''Из огњишта пронић'ће вам трава...'' је стлска фигура која означава тотално уништење турског народа, такође показује и Вишњићеву огорченост и мржњу према Турцима. Мемед-ага одбија да прихвати такву судбину. Због тога говори дахијама, да он, Кучук-Алија, Аганлија и Мула-Јусуфа имају довољно новца да купе војиску и да одсеку свим кнежевима главе, јер ако неко треба да остане без главе, то су били Срби. Овом одлуком Мемед-ага показује своју себичност и тежњу да себе стави на виши ниво од других.
Док је набрајао кнежеве којима ће одсећи главу, Мемед- ага је дао веома занимљив опис Илије Бирчанина. Вишњић нам представља Бирчанина као комплетна супротност од онога што би један кнез који је под турском влашћу требало да буде. У место да се плаши дахија, натарао их је да се они плаше њега.
Старац Фочо се није слагао са Мемед-агином одлуком да одржи сечу кнезова. Што је још један доказ да је Фочо комплетна супротност од осталих дахија нарочито Мемед-аге. Тај контраст се провлачи кроз целу песму. Фочо је стар, мудар и искусан док је Мемед-ага млад, неискусан и непромишљан. Мемед-ага није био довољно мудар да схвати да треба да слуша Фочу тако да је и то још један показатељ контраста између двоје дахија. Фочина смиреност и сталоженост га мени лично чини много симпатичнијим од Мемед-аге. Старац је исмевао млађег супарника након што су га изабрали за вођу. Упозоравао је дахије да ће сечом кнежева само погоршати ситуацију у народу. Нажалост, дахије га нису послушале, те су навалиле да остваре свој план.
Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Мемед-ага су успели да преваре кнежеве и да их погубе. Када је дошао ред на Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, Алекса се показао као кукавица тиме што је понудио Мемед-аги новац за свој живот. Алексин кукавичлук можда указује на то да Вишњић није волео Алексу. Људи гледају Алексу као кукавицу, ја мислим да је само покушавао да се снађе и да сачува свој живот, и ако је свом народу показао да је слаб, мени је он симпатичан лик и волела бих да га Вишњић није представио на овај начин. За разлику од Ненадовића , Бирчанин изазива Мемед-агу на мејдан. Ага то одбија и говори ''Тко би горског упустио вука?'' што говори о Мемед-агином кукавичлуку и чињенице да се он стварно плашио Илије Бирчанина.
На крају песме дахије са војском да убију одлазе у Тополу да убију Карађорђа. Не успевају у томе јер их је Ђорђе предухитрио убивши њих шесторицу уз помоћ својих чобана. Када су осталих шест турских војника побегли из Тополе, Карађорђе је позвао српски народ у устанак. Ишао је од града до града, позивао људе на буну и секао Турке који су се нашли на путу.
Тако је почео Први српски устанак...
Катарина Павловић 8/2
Немушти језик
Анђела Бојковић и Ивана Тасић VIII-2 - мапа
Ема Златковић 8/2
