Симонида Немањић (рођена 1294.године, умрла после 1345.године) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина. Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II (1299.године), Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе. Симонида је била позната по својој лепоти, њена фреска у манастиру Грачаница је једна од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично упропашћена, па тако на слици Симонида нема очи. Симонида је умрла после 1345. године као монахиња.
Катарина Серафин 7/1

Слике:
- Симонидине ископане очи на фресци
- Симонидина лепота
- Симонидина груба судбина на каменом стубу
- Очи као угашене звезде
- Сјај Симонидиних очију
Милица Живановић 7 /1

"Гледам те тужну, свечану, и белу '' - епитет- описујe како песник види Симониду. Он се диви њеној лепоти, а своју тугу види на њеној слици. Ужаснут због злодела Арбанаса, он види Симониду као прелепу, али тужну девојку.
Милица Живановић 7/1


Основни мотив песме „Симонида” јесте фреска Симониде у Грачаници. Већ знаш да је Грачаница задужбина краља Стефана Уроша Другог Милутина (1253 – 1321) који је владао од 1282. до 1321. године. Овај манастир се са црквом Успење Богородице налази на Косову, недалеко од Приштине. На једном зиду манастира стоји фреска на којој је приказана Симонида, која је као девојчица и византијска принцеза, удата за краља Милутина. За време робовања под Турцима манастир је неко време био напуштен. У народу је постојало веровање да прах узет са очију ликова са фресака може да лечи оболеле очи. По неким тумачењима то може да буде разлог због ког је оштећена ова фреска. Спада у најоригиналнија остварења српске средњовековне уметности. Зидно сликарство је добро очувано. На високом уметничком нивоу престављена је лоза Немањића. Истичу се портрети краља Милутина и краљице Симониде. Године 1539. Грачаница добија штампарију и у њој се штампају књиге.

Краљица Симонида је четврта жена краља Милутина. Била је кћер византијског цара Андроника Другог Палеолога и још као девојчицу верили су је за српског краља. После смрти краља Милутина замонашила се и живела у Цариграду. О њој је певао и песник Милутин Бојић у драмском делу „Краљева јесен".
Јована Виторовић 7/1

Симонида, М.Ракић

Ископаше ти очи, лепа слико! 
Вечери једне на каменој плочи, 
Знајући да га тад не види нико, 
Арбанас ти је ножем избо очи. 

Али дирнути руком није смео 
Ни отмено ти лице, нити уста, 
Ни златну круну, ни краљевски вео, 
Под којим лежи коса твоја густа. 

И сад у цркви, на каменом стубу, 
У искићеном мозаик-оделу, 
Док мирно сносиш судбу своју грубу, 
Гледам те тужну, свечану, и белу; 

И као звезде угашене, које 
Човеку ипак шаљу светлост своју, 
И човек види сјај, облик, и боју 
Далеких звезда што већ не постоје, 

Тако на мене, са мрачнога зида, 
На ишчађалој и старинској плочи, 
Сијају сада, тужна Симонида, — 
Твоје већ давно ископане очи!