КАКО НАПИСАТИ ЕСЕЈ?
Први корак – прочитај текст и упутства
Чему служе упутства?
Понуђена упутства те на обавезују у писању есеја. Њихова је улога да ти помогну. Оне ти указују на неколико полазних тачака за квалитетно читање и интерпретацију (анализу текста. Другим речима, упутства ти скрећу пажњу на неке важне елементе текста који ти могу помоћи у откривању онога што текст говори. Упамти да имаш пуну слободу да своје читање и анализу усмериш другачије и да свој есеј прошириш или продубиш зависно од тога како си доживео/ла или разумео/ла текст.
Други корак – поновно читање текста – писање концепта
Други пут прочитај текст или његове важне делове. У концепту забележи све што ти се чини корисним и што те посебно привлачи и твојој интерпретацији. Можеш се послужити упутствима и забележити у кратким цртама што мислиш о ономе на шта те она упућују. На понуђеном тексту забележи речи, синтагме или реченице које желиш да објасниш, цитираш или парафразираш.
Структура есеја
Увод (локализација текста и најава теме)
Разрада (излагањеи образлагање)
Закључак (синтеза исртаживања)
– Састављање увода
С обзиром да у уводу треба да локализујеш текст, наведеш тему и најавиш разраду, најједноставније ће ти бити да о тексту пред собом поставиш три питања:
1. Шта је тема текста?
2. Које књижевне поступке користи аутор?
3. Шта је аутор управо тим поступцима постигао?
Покушај на ова питања да одговориш у неколико реченица. Тиме ћеш одмах показати да разумеш текст и да знаш о чему ћеш писати у разради. Не мораш одмах да завршиш увод, само га назначи у концепту. Дотераћеш га кад осмислиш све.
– Састављање разраде
Есеј мора одражавати твоју личну реакцију натекст.Избегавај да препричаваш поменуто или прочитано. Корусти оно што знаш образлажући своје ставове.
НЕ препричавај, већ говори како је аутор остварио тај смисао.
Овде разради идеје које су наведене у уводу и покушај да друге увериш у исправност својих мисли и ставова.
– Састављање закључка
Јасно уобличи идеје које су обрађене у разради.
Трећи корак – састављање плана за интерпретативни есеј
Прочитај све белешке на концепту и састави план свог есеја.
План интерпретативног есеја
Увод – ликализација, тема, постипци
Разрада – одабрани елементи структуре дела
Закључак . синтеза
Четврти корак – писање есеја
Користи белешке и план.
Пажљиво га поново прочитај.
Исправи правописне и гранматичке грешке.
У писменом изражавању од вас се очекује да:
Први корак – прочитај текст и упутства
Чему служе упутства?
Понуђена упутства те на обавезују у писању есеја. Њихова је улога да ти помогну. Оне ти указују на неколико полазних тачака за квалитетно читање и интерпретацију (анализу текста. Другим речима, упутства ти скрећу пажњу на неке важне елементе текста који ти могу помоћи у откривању онога што текст говори. Упамти да имаш пуну слободу да своје читање и анализу усмериш другачије и да свој есеј прошириш или продубиш зависно од тога како си доживео/ла или разумео/ла текст.
Други корак – поновно читање текста – писање концепта
Други пут прочитај текст или његове важне делове. У концепту забележи све што ти се чини корисним и што те посебно привлачи и твојој интерпретацији. Можеш се послужити упутствима и забележити у кратким цртама што мислиш о ономе на шта те она упућују. На понуђеном тексту забележи речи, синтагме или реченице које желиш да објасниш, цитираш или парафразираш.
Структура есеја
Увод (локализација текста и најава теме)
Разрада (излагањеи образлагање)
Закључак (синтеза исртаживања)
– Састављање увода
С обзиром да у уводу треба да локализујеш текст, наведеш тему и најавиш разраду, најједноставније ће ти бити да о тексту пред собом поставиш три питања:
1. Шта је тема текста?
2. Које књижевне поступке користи аутор?
3. Шта је аутор управо тим поступцима постигао?
Покушај на ова питања да одговориш у неколико реченица. Тиме ћеш одмах показати да разумеш текст и да знаш о чему ћеш писати у разради. Не мораш одмах да завршиш увод, само га назначи у концепту. Дотераћеш га кад осмислиш све.
– Састављање разраде
Есеј мора одражавати твоју личну реакцију натекст.Избегавај да препричаваш поменуто или прочитано. Корусти оно што знаш образлажући своје ставове.
НЕ препричавај, већ говори како је аутор остварио тај смисао.
Овде разради идеје које су наведене у уводу и покушај да друге увериш у исправност својих мисли и ставова.
– Састављање закључка
Јасно уобличи идеје које су обрађене у разради.
Трећи корак – састављање плана за интерпретативни есеј
Прочитај све белешке на концепту и састави план свог есеја.
План интерпретативног есеја
Увод – ликализација, тема, постипци
Разрада – одабрани елементи структуре дела
Закључак . синтеза
Четврти корак – писање есеја
Користи белешке и план.
Пажљиво га поново прочитај.
Исправи правописне и гранматичке грешке.
У писменом изражавању од вас се очекује да:
- уобличите мисли и сазнања у есеј и саставите везани текст који има увод, разраду и закључак
- пишете у заданим величинама (време, број речи)
- правилно користите стручну терминологију
- образлажете ставове одговарајућим доказима и цитатима
- објасните садржај, намену и поетску функцију задатог текста
- анализирате садржај, структуру, израз и стилске карактеристике задатог текста
- опишете главне карактеристике књижевног рода и врсте задатог текста
- повежете знања из историје књижевности са задатим текстом
- пишете српским књижевним језиком према граматичким и правописним правилима
- јасно излажете своје мисли
- напишете тражени есеј према задатим смерницама
- пишете уредно и читко.
,,Ноћ и магла"
Данило Киш – приказ
Анђела Бојковић 8/2
Шта је то, што нас чини оним што јесмо? Како да после неког времена вратимо наше успомене, али и да се вратимо људима које смо оставили иза себе? Младић из драме ,,Ноћ и магла", покушао је да открије себе и можда врати себе,г дечака у себи из давног времена. Вратио се у родни крај, трагајући за својом првом љубави, учитељицом, пејзажом, успоменама. Желео је да се кроз то путовање, које он назива ,,ходочашћем", присети свега, лепог и ружног, јер те успомене су га градиле и чиниле оним што јесте.
Младић није од самог почетка обележен именом као госпођа Риго, његова учитељица и Емил, њен муж и педагог. Нема име, он је обележен или занимањем или догађајима, успоменама. Овим именовањем ликова, писац апострофира посебност госпође Риго и Емила. Они лепо живе, имају статус, а младић је као и остали. Иде кроз живот и мало скрене са пута, па се поново врати, као река. Непредвидив је.
Младић је дошао у село тражећи све оно што је оставио иза себе пре двадесет година. Између осталог, посетио је и своју стару учитељицу, која га није одмах препознала. Он је желео да врати своје успомене. И тако, све се врти око успомена, сећања.
Данило Киш је представио занимљиву ситуацију, на себи својствен начин. Направио је драму са питањем: ,,Шта ако се људи из прошлости сретну, имали заједничке тренутке, а сећања им се не слажу?" Како се онда поставити, право је питање? Киш је дао одговор. Морамо схватити да време, које има огромну моћ, можда чак и највећу, чини своје. Оно је изменило сећања, поткрепљујући их неким другим чињеницама. Слике постају другачије, смо наше.
Ипак, нешто у тим сећањима остаје исто за све нас. Да би га пустила у стан и то као свог некадашњег ученика, морала је да осети неку повезаност, да он ипак није разбојник који жели да је хладнокрвно опљачка. За нас, још увек непознат лик, младић је почео своју причу старој учитељици, која га је слушала са малом дозом пажње и стално га прекидала. Госпођа Риго је типичан представник жене у годинама, којој пажња слаби, која тврдоглаво слуша само себе, а радозналост не може да потисне. Она је јако причљива, ваљда попуњава самоћу када Емил није код куће, а синови су далеко, јер један је у иностранству, а други на положају. Она у једном тренутку добија и мајчински лик. Сталним нуткањем она ствара неку мало топлију атмосферу, супротну почетној која је била затегнута.
У овој Кишоновој драми, присутан је занимљив контраст. На првом месту супротстављене су прошлост и садашњост, тадашњи и садашњи живот јунака. Затим у сећањима, у дијалогу између госпође Риго, Емила и младића, који прво тражи да се учитељица сети његовог имена као да у њеним сећањима трага за својим постојањем, а онда кроз подсећања, а тек касније открива своје име, полако, попут рађања сенке. Андреас Сам, син Едврада Сама. Младићев лик је мистериозан, јер тек на крају драме можемо да покушамо да га протумачимо. И у његовом лику, налази се контраст између оног малог, беспомоћног дечака који је некада био и садашњег одраслог који је свој човек са шофером који га чека испред куће.
Када дијалог између ова три актера драме крене, они су на различитим странама. Младића је на једној, а госпођа Риго и њен муж на другој страни. Они се својим неслагањем у сећањима супротстављају. Брачни пар кроји причу из свог угла и оставља Андреаса запитаног пред својим сећањима, иако се свега добро сећа, као да је јуче било. Андреас се сећа прстена господина Емила, из доба када му је предавао нешто кратко. Носио га је на десној руци, на средњем прсту и повремено би лупао јаке чврге у пролазу. Емил је признао да је имао прстен, али је то сећање демантовао као потпуно нереално и Андреасу је поставио дијагнозу. Андреас је био прилично уверен у своје сећање. Није дозволио да га Емил обесхрабри и убеди у супротно. То сећање стоји у њему тако чврсто и сигурно. У њиховом дијалогу, слабо се слушају. У неким тренуцима улоге се мењају. Емил је причао своје доживљаје из руског заробљеништва и чињенице за које је био сасвим сигуран да су тачне , а Андреас је питањем „протресао“ причу да би показао Емилу како се он осећао када је његово сећање представљено као нетачно. У Емилу није било емпатије.
Андреас касније истиче да се вратио у старо место да би видео све оно што је оставио иза себе када је одлазио. Занимљиво је да се он ипак вратио, да види како се живот одвија. Неки људи се никад не осврћу за оним што су оставили давно иза себе, а он се ипак вратио. Није затекао дрво на које је урезао своје иницијале, али затекао је нове људе у истом телу. Људи се мењају као и госпођа Риго, која више није слушала помно. Живот иде даље, али питање је са којим људима?
Рад Анђеле Бојковић издваја се својим широким, личним и дубоко људским приступом делу. Иза њене приче назире се силна загледаност у јунака и рефлексију коју лик баца у читаоца. Показала је како дело живи даље у онима који су га читали. Јасно је поставила тачке око којих се окреће и развија дело.
,,Вереници”
Данило Киш – приказ
Теодора Павловић 6/2
Данило Киш и његова збирка ,,Рани јади” воде нас у свет пишчевог детињства, одрастања. Дружили смо се са његовим псом Дингом који је у нама пробудио блиска и топла осећања, често обојена тугом. Сада, у 6. разреду, дружимо се са његовим вршњацима и сазнајемо о његовој првој љубави. Догађају се неке нове, важне ствари које у детињство доносе тежину на сасвим другачији начин.
Сазнајемо од господина Хермана и Андреасовог оца да је дечак постао прави мангуп и да се тајно виђа са Јулијом Сабо.
,,Маните, постао је велики мангуп.”
,,Е, мој господине”, рече сељак, ,,он ће ускоро почети да трчи за сукњама девојчицама”.
,,Он је, молим вас, пре неки дан учинио нешто тако да вам од срамоте не бих смео рећи”.
Као и све друго, важно почело је игром ,,жмурке”. Крили су се у паровима. Андреас и Јулија су се затекли у појати у слами. Он обећава да ће написати писмо и дати Јулији у школи (књига из веронауке). Да их не би открили, Јулија прва излази... Ту већ наслућујемо нешто посебно и лепо, али забрањено.
Други круг игре им је донео први пољубац, а за пољубац је најважније да је први и да је наша тајна, а некако се види да смо га доживели. Фаркаш их је открио видећи њихова збуњена лица. Анди је Фаркашу ударио шамар и решио је да побегне од куће. Страх у деци буди решеност да избегну казну, а онда је бег једино могуће решење. До мрака се крио на обали реке. Помишљао је да бежи у Сан Франциско или у Црну Гору. Његова сестра Ана га је молила да се врати кући јер се мајка много насекирала. Одатле, где је био Андреас, деца се враћају због мама, или због топлине и сигурности коју само оне могу да пруже.
Док је слушао разговор свог оца и господина Хермана, чинило му се да ће умрети од срамоте и жалости.
,,Па он је Јулијин вереник”. То је једно чудно, помешано осећање које сви понекад осетимо.
Приповетка је занимљива јер има много обрта и дијалога из којих сазнајемо о скривеним осећањима Андреаса и Јулије. Везује их и школа и дечије игре које им дају могућности да сами открију своју тајну. Пољубац их је обележио и открио, други су их прогласили вереницима. Неки су се и шалили, а они су се због тога стидели и крили од старијих.
Лепа прича о дружењу дечака и девојчица, о првим симпатијама, првом пољупцу, свету одраслих и сталним сукобима.
Теодора је вешто приказала занесеност Кишовим светом детињства – нагласила је најважније тачке у делу и своје размишљање о њему.
,,Вереници”
Данило Киш – приказ
Катарина Петровић 6/2
У овом књижевном делу писац говори о ђачкој, дечијој љубави. Писац разрађује тему тако што уводи мотиве храбрости, љубави и доброте. Говори о ономе што се дешава од првог погледа до пољупца, а и после њега.
Главни јунак је дечак који се заљубио у Јулију, девојчицу из комшилука. Он је добар, храбар, заљубљен и одлучан. Јулија је добродушна, нежна и заљубљена, а дечаков отац је строг и озбиљан. Приповедање је занимљиво и стално прати диживљаје наших јунака који негде између два света, дечијег и света одраслих.
У причи налазим посебне детаље, који су ми се јако свидели. Највише ми се свидело када је дечак хтео да изненади Јулију и рекао јој да очекује писмо од њега. Када га је она питала шта ће бити у том писму, рекао јој је:,,Сачекај и видећеш!“.То ми се свидело јер ју је држао у неизвесности све до последњег тренутка.
Он је био спреман да уради све због Јулије јер је био лудо заљубљен. На крају се десио и први пољубац. Касније, када је његов отац то сазнао, било га је срамота и кајао се због тога.
Када некога лудо волимо, немамо времена да размишљамо, а требало би да будемо обазриви да се после не бисмо кајали.
Катарина је дечијом храброшћу изабрала аспект дела о ком ће говорити. Страх од грешака због заљубљености је дубоко људска ствар, а Катарина нам је понудила решење за њу тумачећи „Веренике“.
Данило Киш – приказ
Анђела Бојковић 8/2
Шта је то, што нас чини оним што јесмо? Како да после неког времена вратимо наше успомене, али и да се вратимо људима које смо оставили иза себе? Младић из драме ,,Ноћ и магла", покушао је да открије себе и можда врати себе,г дечака у себи из давног времена. Вратио се у родни крај, трагајући за својом првом љубави, учитељицом, пејзажом, успоменама. Желео је да се кроз то путовање, које он назива ,,ходочашћем", присети свега, лепог и ружног, јер те успомене су га градиле и чиниле оним што јесте.
Младић није од самог почетка обележен именом као госпођа Риго, његова учитељица и Емил, њен муж и педагог. Нема име, он је обележен или занимањем или догађајима, успоменама. Овим именовањем ликова, писац апострофира посебност госпође Риго и Емила. Они лепо живе, имају статус, а младић је као и остали. Иде кроз живот и мало скрене са пута, па се поново врати, као река. Непредвидив је.
Младић је дошао у село тражећи све оно што је оставио иза себе пре двадесет година. Између осталог, посетио је и своју стару учитељицу, која га није одмах препознала. Он је желео да врати своје успомене. И тако, све се врти око успомена, сећања.
Данило Киш је представио занимљиву ситуацију, на себи својствен начин. Направио је драму са питањем: ,,Шта ако се људи из прошлости сретну, имали заједничке тренутке, а сећања им се не слажу?" Како се онда поставити, право је питање? Киш је дао одговор. Морамо схватити да време, које има огромну моћ, можда чак и највећу, чини своје. Оно је изменило сећања, поткрепљујући их неким другим чињеницама. Слике постају другачије, смо наше.
Ипак, нешто у тим сећањима остаје исто за све нас. Да би га пустила у стан и то као свог некадашњег ученика, морала је да осети неку повезаност, да он ипак није разбојник који жели да је хладнокрвно опљачка. За нас, још увек непознат лик, младић је почео своју причу старој учитељици, која га је слушала са малом дозом пажње и стално га прекидала. Госпођа Риго је типичан представник жене у годинама, којој пажња слаби, која тврдоглаво слуша само себе, а радозналост не може да потисне. Она је јако причљива, ваљда попуњава самоћу када Емил није код куће, а синови су далеко, јер један је у иностранству, а други на положају. Она у једном тренутку добија и мајчински лик. Сталним нуткањем она ствара неку мало топлију атмосферу, супротну почетној која је била затегнута.
У овој Кишоновој драми, присутан је занимљив контраст. На првом месту супротстављене су прошлост и садашњост, тадашњи и садашњи живот јунака. Затим у сећањима, у дијалогу између госпође Риго, Емила и младића, који прво тражи да се учитељица сети његовог имена као да у њеним сећањима трага за својим постојањем, а онда кроз подсећања, а тек касније открива своје име, полако, попут рађања сенке. Андреас Сам, син Едврада Сама. Младићев лик је мистериозан, јер тек на крају драме можемо да покушамо да га протумачимо. И у његовом лику, налази се контраст између оног малог, беспомоћног дечака који је некада био и садашњег одраслог који је свој човек са шофером који га чека испред куће.
Када дијалог између ова три актера драме крене, они су на различитим странама. Младића је на једној, а госпођа Риго и њен муж на другој страни. Они се својим неслагањем у сећањима супротстављају. Брачни пар кроји причу из свог угла и оставља Андреаса запитаног пред својим сећањима, иако се свега добро сећа, као да је јуче било. Андреас се сећа прстена господина Емила, из доба када му је предавао нешто кратко. Носио га је на десној руци, на средњем прсту и повремено би лупао јаке чврге у пролазу. Емил је признао да је имао прстен, али је то сећање демантовао као потпуно нереално и Андреасу је поставио дијагнозу. Андреас је био прилично уверен у своје сећање. Није дозволио да га Емил обесхрабри и убеди у супротно. То сећање стоји у њему тако чврсто и сигурно. У њиховом дијалогу, слабо се слушају. У неким тренуцима улоге се мењају. Емил је причао своје доживљаје из руског заробљеништва и чињенице за које је био сасвим сигуран да су тачне , а Андреас је питањем „протресао“ причу да би показао Емилу како се он осећао када је његово сећање представљено као нетачно. У Емилу није било емпатије.
Андреас касније истиче да се вратио у старо место да би видео све оно што је оставио иза себе када је одлазио. Занимљиво је да се он ипак вратио, да види како се живот одвија. Неки људи се никад не осврћу за оним што су оставили давно иза себе, а он се ипак вратио. Није затекао дрво на које је урезао своје иницијале, али затекао је нове људе у истом телу. Људи се мењају као и госпођа Риго, која више није слушала помно. Живот иде даље, али питање је са којим људима?
Рад Анђеле Бојковић издваја се својим широким, личним и дубоко људским приступом делу. Иза њене приче назире се силна загледаност у јунака и рефлексију коју лик баца у читаоца. Показала је како дело живи даље у онима који су га читали. Јасно је поставила тачке око којих се окреће и развија дело.
,,Вереници”
Данило Киш – приказ
Теодора Павловић 6/2
Данило Киш и његова збирка ,,Рани јади” воде нас у свет пишчевог детињства, одрастања. Дружили смо се са његовим псом Дингом који је у нама пробудио блиска и топла осећања, често обојена тугом. Сада, у 6. разреду, дружимо се са његовим вршњацима и сазнајемо о његовој првој љубави. Догађају се неке нове, важне ствари које у детињство доносе тежину на сасвим другачији начин.
Сазнајемо од господина Хермана и Андреасовог оца да је дечак постао прави мангуп и да се тајно виђа са Јулијом Сабо.
,,Маните, постао је велики мангуп.”
,,Е, мој господине”, рече сељак, ,,он ће ускоро почети да трчи за сукњама девојчицама”.
,,Он је, молим вас, пре неки дан учинио нешто тако да вам од срамоте не бих смео рећи”.
Као и све друго, важно почело је игром ,,жмурке”. Крили су се у паровима. Андреас и Јулија су се затекли у појати у слами. Он обећава да ће написати писмо и дати Јулији у школи (књига из веронауке). Да их не би открили, Јулија прва излази... Ту већ наслућујемо нешто посебно и лепо, али забрањено.
Други круг игре им је донео први пољубац, а за пољубац је најважније да је први и да је наша тајна, а некако се види да смо га доживели. Фаркаш их је открио видећи њихова збуњена лица. Анди је Фаркашу ударио шамар и решио је да побегне од куће. Страх у деци буди решеност да избегну казну, а онда је бег једино могуће решење. До мрака се крио на обали реке. Помишљао је да бежи у Сан Франциско или у Црну Гору. Његова сестра Ана га је молила да се врати кући јер се мајка много насекирала. Одатле, где је био Андреас, деца се враћају због мама, или због топлине и сигурности коју само оне могу да пруже.
Док је слушао разговор свог оца и господина Хермана, чинило му се да ће умрети од срамоте и жалости.
,,Па он је Јулијин вереник”. То је једно чудно, помешано осећање које сви понекад осетимо.
Приповетка је занимљива јер има много обрта и дијалога из којих сазнајемо о скривеним осећањима Андреаса и Јулије. Везује их и школа и дечије игре које им дају могућности да сами открију своју тајну. Пољубац их је обележио и открио, други су их прогласили вереницима. Неки су се и шалили, а они су се због тога стидели и крили од старијих.
Лепа прича о дружењу дечака и девојчица, о првим симпатијама, првом пољупцу, свету одраслих и сталним сукобима.
Теодора је вешто приказала занесеност Кишовим светом детињства – нагласила је најважније тачке у делу и своје размишљање о њему.
,,Вереници”
Данило Киш – приказ
Катарина Петровић 6/2
У овом књижевном делу писац говори о ђачкој, дечијој љубави. Писац разрађује тему тако што уводи мотиве храбрости, љубави и доброте. Говори о ономе што се дешава од првог погледа до пољупца, а и после њега.
Главни јунак је дечак који се заљубио у Јулију, девојчицу из комшилука. Он је добар, храбар, заљубљен и одлучан. Јулија је добродушна, нежна и заљубљена, а дечаков отац је строг и озбиљан. Приповедање је занимљиво и стално прати диживљаје наших јунака који негде између два света, дечијег и света одраслих.
У причи налазим посебне детаље, који су ми се јако свидели. Највише ми се свидело када је дечак хтео да изненади Јулију и рекао јој да очекује писмо од њега. Када га је она питала шта ће бити у том писму, рекао јој је:,,Сачекај и видећеш!“.То ми се свидело јер ју је држао у неизвесности све до последњег тренутка.
Он је био спреман да уради све због Јулије јер је био лудо заљубљен. На крају се десио и први пољубац. Касније, када је његов отац то сазнао, било га је срамота и кајао се због тога.
Када некога лудо волимо, немамо времена да размишљамо, а требало би да будемо обазриви да се после не бисмо кајали.
Катарина је дечијом храброшћу изабрала аспект дела о ком ће говорити. Страх од грешака због заљубљености је дубоко људска ствар, а Катарина нам је понудила решење за њу тумачећи „Веренике“.
Поводом народне приповетке „Свети Сава и два супарника“
Ко хоће веће изгуби из вреће
Док је у нашем народу вековима постојала само усмена књижевност, са покољења на покољење преносиле су се приче о нашим православним свецима. Свака од тих прича носи неку посебну поуку и поруку. Приповетке о Светом Сави, нашем најстаријем епископу и просветитељу су веома бројне. По свом садржају и смислу оне представљају прави драгуљ наше народне књижевности. Приче о животу и догађајима у којима је Свети Сава учествовао, по предању нашег народа, могу да послуже као шире објашњење пословица и многобројних народних умотворина. Приповетка „Свети Сава и два супарника“ као да је књижевно објашњење наше старе пословице „ко хоће веће, изгуби из вреће“.
Читалац који зна више о животу Светог Саве, лако може да у овој краткој причи уочи више значења. Могуће је да је Свети Сава, који је је био творац првог српског законика, „Законоправило“ из 1219. године, овде заиста описан као судија међу људима, јер је ту улогу у народу заиста и имао као најпросвећенији Србин свога времена. Сасвим је могуће да је сама прича измишљена. Али оно што поуздано знамо је, да су се рођена браћа Светог Саве, краљеви Стефан Првовенчани и Вукан и сами спорили око земље. Мудри народни приповедач је можда хтео да на овај начин сликовито укаже чему воде супарништво и похлепа у једном народу. Супарништво и свађа, похлепа и завист су у овој причи врло сликовито описани. Свети Сава је интелигентно наредио да похлепни сељак мора до заласка Сунца да опколи својим корацима сву земљу коју буде желео, знајући унапред да ће га похлепа одвести тако далеко, да неће моћи да се врати.Чињеница је, да похлепа може толико да заслепи човека да га одведе право у пропаст, не само да иѕгуби и оно од материјалног богатства што је имао, већ да изгуби и живот.
Поука ове приче, која важи за цео људски род је, да не треба непотребно гомилати богатство и грабити више него што човеку треба. Доказ да је ова истина позната и могим другим народима је и стара кинеска пословица: “Стварно сиромашан је само онај човек који не зна када има довољно“. Зато, мислимо о томе ...
Лазар Димитријевић, одељење V/4
Свети Сава и ђаво
Прича о добру и злу
У овом тексту говори се о договору добра и зла, у ствари о светом Сави који је направио договор са својим највећим непријатељем, ђаволом.
Прича ми се свиђа зато што ђаво увек бира погрешну страну, а то ми је смешно. По мом мишљењу народни приповедач је требало да заврши причу тако да на крају ђаво схватио шта је урадио, где је погрешио, па да се поправи. У овом тексту, нажалост, није тако. Народни приповедач прича да је ђаво тужан и да без ичега одлази. То је још један доказ да не треба бити зао и да треба послушати или се бар потрудити да послушаш савет других.
Ово је једна од ретких прича у којој свети Сава није променио људску страну својим јако чудним, али успешним начином поучавања.
Андрија Митровић 5/4
Свет Сава и два супарника
Прича о праведном суђењу
У овом тексту говори се о пресуди коју је свети Сава донео, односно о његовом суђењу и о праведности.
Свети Сава је изабран да буде судуја, јер је он, по мишљењу приповедача најправеднији човек. Ту се народни приповедач и ја слажемо. Мислим да је свети Сава знао шта ће оптужени урадити, зато му је и рекао да ће остати без главе ако до заласка сунца не заврши са трчањем. Овај део текста ми се не свиђа, јер мислим да светог Саву представља као злог човека. Израз „без главе“ може се схватити и погрешно. Самим тим што је одабран да буде судија, значи да има добре намере да без свађе, препирке и туче решава проблеме.
То што он решава проблеме на праведан начин, највише ми се и свиђа у овој причи.„Добро чини, добро ти се враћа“, пословица је која обележава сваку причу о светом Сави.
Дуња Перић 5/4
NA DRINI ĆUPRIJA
Vremena i ljudske sudbine vezane za most
Pisac je u svom romanu napravio paralelu izmedju neprolaznog-most i krhkog i kratkotrajnog-ljudski život. Most simbolizuje snagu i čvrstinu, pa je zato dat kao nešto što se provlači kroz ceo roman. On je tu da bi čitaocima pokazao prolaznost i nebitnost zivota. S obzirom na to da radnja romana traje skoro četiri veka, opisani su pojedinci iz razlicitih epoha. Njihove sudbine su na razne nacine povezane sa mostom, a one zajedno čine jednu celinu. Mnogo je ljudi došlo u dodir sa mostom i otislo, dok je most taj, jedan jedini, koji je svedok svih dešavanja i koji miruje dok život oko njega teče. On povezuje dve strane, dva sveta potpuno suprotnih mišljenja, običaja, i vere. To je mesto gde su se radjale prve ljubavi, gde su se okupljali ljudi zbog raznih razloga, tu su se okupljala deca i igrala se, prva maštanja i snovi su rodjeni tu, na mostu koji spaja dve obale, Drine, i vekovima prkosi reci, vremenskim nepogodama, i svemu ostalom. Stoji večno tu, kao večiti simbol neprolaznosti.
Prica počinje davne 1516. godine, kada je jedan dečak silom otet iz svog roditeljskog doma, i odveden u, kako pisac kaže "daleki, svetli, i strašni Stambol". On je, tada kao desetogodišnjak, u pletenom sepetu odveden, otet je od roditelja, i preko skele prenešen na drugu stranu reke preko koje će, mnogo godina kasnije, taj isti dečak, nekada Bajica, a sada veliki Mehmed-Paša Sokolović podići most, veličanstven u svojoj lepoti, zadivljujuće snažan, spajajući tako njegovo poreklo i njegov sadašnji život, njegovo malo selo gde je odrastao, sa sultanovim dvorom, mestom koje je zaslužio poštenjem, i uglednim vojničkim životom. Koliko god bio u raskoši, on je pamtio "crno sečivo" iz svog detinjstva, sećajući se možda i svog porekla, i svoje porodice, i patnje kroz koju je prolazio dok je, sa nekim njemu tada nepoznatim ljudima prelazio Drinu na skeli.
PROČITAJ JOŠ
Ко хоће веће изгуби из вреће
Док је у нашем народу вековима постојала само усмена књижевност, са покољења на покољење преносиле су се приче о нашим православним свецима. Свака од тих прича носи неку посебну поуку и поруку. Приповетке о Светом Сави, нашем најстаријем епископу и просветитељу су веома бројне. По свом садржају и смислу оне представљају прави драгуљ наше народне књижевности. Приче о животу и догађајима у којима је Свети Сава учествовао, по предању нашег народа, могу да послуже као шире објашњење пословица и многобројних народних умотворина. Приповетка „Свети Сава и два супарника“ као да је књижевно објашњење наше старе пословице „ко хоће веће, изгуби из вреће“.
Читалац који зна више о животу Светог Саве, лако може да у овој краткој причи уочи више значења. Могуће је да је Свети Сава, који је је био творац првог српског законика, „Законоправило“ из 1219. године, овде заиста описан као судија међу људима, јер је ту улогу у народу заиста и имао као најпросвећенији Србин свога времена. Сасвим је могуће да је сама прича измишљена. Али оно што поуздано знамо је, да су се рођена браћа Светог Саве, краљеви Стефан Првовенчани и Вукан и сами спорили око земље. Мудри народни приповедач је можда хтео да на овај начин сликовито укаже чему воде супарништво и похлепа у једном народу. Супарништво и свађа, похлепа и завист су у овој причи врло сликовито описани. Свети Сава је интелигентно наредио да похлепни сељак мора до заласка Сунца да опколи својим корацима сву земљу коју буде желео, знајући унапред да ће га похлепа одвести тако далеко, да неће моћи да се врати.Чињеница је, да похлепа може толико да заслепи човека да га одведе право у пропаст, не само да иѕгуби и оно од материјалног богатства што је имао, већ да изгуби и живот.
Поука ове приче, која важи за цео људски род је, да не треба непотребно гомилати богатство и грабити више него што човеку треба. Доказ да је ова истина позната и могим другим народима је и стара кинеска пословица: “Стварно сиромашан је само онај човек који не зна када има довољно“. Зато, мислимо о томе ...
Лазар Димитријевић, одељење V/4
Свети Сава и ђаво
Прича о добру и злу
У овом тексту говори се о договору добра и зла, у ствари о светом Сави који је направио договор са својим највећим непријатељем, ђаволом.
Прича ми се свиђа зато што ђаво увек бира погрешну страну, а то ми је смешно. По мом мишљењу народни приповедач је требало да заврши причу тако да на крају ђаво схватио шта је урадио, где је погрешио, па да се поправи. У овом тексту, нажалост, није тако. Народни приповедач прича да је ђаво тужан и да без ичега одлази. То је још један доказ да не треба бити зао и да треба послушати или се бар потрудити да послушаш савет других.
Ово је једна од ретких прича у којој свети Сава није променио људску страну својим јако чудним, али успешним начином поучавања.
Андрија Митровић 5/4
Свет Сава и два супарника
Прича о праведном суђењу
У овом тексту говори се о пресуди коју је свети Сава донео, односно о његовом суђењу и о праведности.
Свети Сава је изабран да буде судуја, јер је он, по мишљењу приповедача најправеднији човек. Ту се народни приповедач и ја слажемо. Мислим да је свети Сава знао шта ће оптужени урадити, зато му је и рекао да ће остати без главе ако до заласка сунца не заврши са трчањем. Овај део текста ми се не свиђа, јер мислим да светог Саву представља као злог човека. Израз „без главе“ може се схватити и погрешно. Самим тим што је одабран да буде судија, значи да има добре намере да без свађе, препирке и туче решава проблеме.
То што он решава проблеме на праведан начин, највише ми се и свиђа у овој причи.„Добро чини, добро ти се враћа“, пословица је која обележава сваку причу о светом Сави.
Дуња Перић 5/4
NA DRINI ĆUPRIJA
Vremena i ljudske sudbine vezane za most
Pisac je u svom romanu napravio paralelu izmedju neprolaznog-most i krhkog i kratkotrajnog-ljudski život. Most simbolizuje snagu i čvrstinu, pa je zato dat kao nešto što se provlači kroz ceo roman. On je tu da bi čitaocima pokazao prolaznost i nebitnost zivota. S obzirom na to da radnja romana traje skoro četiri veka, opisani su pojedinci iz razlicitih epoha. Njihove sudbine su na razne nacine povezane sa mostom, a one zajedno čine jednu celinu. Mnogo je ljudi došlo u dodir sa mostom i otislo, dok je most taj, jedan jedini, koji je svedok svih dešavanja i koji miruje dok život oko njega teče. On povezuje dve strane, dva sveta potpuno suprotnih mišljenja, običaja, i vere. To je mesto gde su se radjale prve ljubavi, gde su se okupljali ljudi zbog raznih razloga, tu su se okupljala deca i igrala se, prva maštanja i snovi su rodjeni tu, na mostu koji spaja dve obale, Drine, i vekovima prkosi reci, vremenskim nepogodama, i svemu ostalom. Stoji večno tu, kao večiti simbol neprolaznosti.
Prica počinje davne 1516. godine, kada je jedan dečak silom otet iz svog roditeljskog doma, i odveden u, kako pisac kaže "daleki, svetli, i strašni Stambol". On je, tada kao desetogodišnjak, u pletenom sepetu odveden, otet je od roditelja, i preko skele prenešen na drugu stranu reke preko koje će, mnogo godina kasnije, taj isti dečak, nekada Bajica, a sada veliki Mehmed-Paša Sokolović podići most, veličanstven u svojoj lepoti, zadivljujuće snažan, spajajući tako njegovo poreklo i njegov sadašnji život, njegovo malo selo gde je odrastao, sa sultanovim dvorom, mestom koje je zaslužio poštenjem, i uglednim vojničkim životom. Koliko god bio u raskoši, on je pamtio "crno sečivo" iz svog detinjstva, sećajući se možda i svog porekla, i svoje porodice, i patnje kroz koju je prolazio dok je, sa nekim njemu tada nepoznatim ljudima prelazio Drinu na skeli.
PROČITAJ JOŠ
МОСТОВИ
Мостови су прелепе,чудесне и моћне грађевине које човек саградио како би спајао места и људе. Мостови су за дивљење и поштовање. Мостови могу бити : челични,камени,дрвени... Они спајају два дела града, две обале, две планине, њихове становнике и неопходни су за живот људи. Мостове можемо прелазити пешке, бициклом, аутобусом, колима, возом, али циљ нам је увек исти, да стигнемо на одредиште. Мостови могу бити преко река, планина, кањона, потока... Могу бити мали или велики. Мостови могу бити и невидљиви,то су ваздушни мостови и њих можемо да замислимо како год пожелимо.
Наш Београд има : железнички, панчевачки, Газелу и можда најлепши Бранков мост. Он спаја стари и нови део Београда. Живот без мостова био би тежак и незамислив. Они су понос свакога од нас. Њихова мисија је да спајају и зато треба да их чувамо и да се са поштовањем односимо према њима. На мостовима су у историји одигране велике битке. Многи су мостови за време рата били срушени. Рушењем мостова руше се успомене и сва лепота живота. Тако губимо и део себе, јер нам је све теже да превазиђемо препреке. Најјачи мостови су мостови који спајају људе, а циљ им је да их зближе, споје, ојачају љубав и помире, да заједнички корачају без обзира на све разике међу њима. Мостови су светиња која треба чувати. Они су прошлост, садашњост и будућност човечанства. Сваки мост има своју причу и свој живот, али значај им је исти.
Мостови су описани у многим делима, једно од њих је „На Дрини ћуприја“.
Марио Шунтић 5/2
Мостови се граде да човек не би морао наоколо, да препречи, да му је ближе тамо где хоће. Сви мостови са дрвеним,каменим, бетонским, железним коренима, причвршћују се за обале и расту из њих. С мостовима обале се рукују и орођују.
Мостови над зеленим, вечним водама живе у љубави са реком, а другујући са људима. Ни једна грађевина коју човек направи нема толико душе као мост и завичају није тако привржена као мост. Мост од свих грађевина носи највише људскога у себи, он је човеков најближи рођак, пријатељ…
Мостове су песници певали, приповедачи приповедали, сликари сликали, а обичан народ је ходао преко њих.
За многе мост је био пут у Свет, веза са светом.
Мостови нам помажу да што боље разумемо прошлост, да би смо се лакше припремили за будућност.
Мостове због свега наведеног морамо са посебном пажњом чувати, пазити и неговати као највећу драгоценост.
Извор: Мишо Марић ,, Био једном један мост “
ФОРУМ.ХР
http://www.forum.hr/showthread.php?t=394626
Данило Говедарица
МЕЂУ СВОЈИМА Владислав Петковић Дис
Владислав Петровић Дис је живео пре Првог светског рата од 1880. до 1917. Био је учитељ, кафански човек (боем), усамљеник, несрећан и врло сиромашан. Оженио се уочи самог рата. Када је у току рата почело повлачење војске и народа преко Албаније, са њима се повлачи и сам Дис. Доспева на Крф и одатле са осталима, међу којима је био и Милутин Бојић(који је написао песму ,,Плава гробница" ), бродом бива пребачен у Француску. Неизмерно је патио за женом и децом, непрестано је мислио на своју домовину и на своје ближње. Тамо је остао нешто више од годину дана (од1915. до маја1917.). На повратку у домовину брод је торпедован и Дис је завршио свој живот у мору. Једна од његових песама која је настала у Француској је и ,,Међу својима".
Песма је испевана у шест строфа, у стиховима од по дванаест слогова (у дванаестерцима). Може се поделити на следеће мотивске целине, које се могу означити деловима стихова из саме песме:
1..,, у мом срцу поноћ"
2.,, код вас је пролеће"
3.,,једно твоје вече"
4.,,улазиш у собу''
5.,,плач ти тресе груди''
6.,,све вас гледам сад''
На почетку песме је метафора: ,,У мом срцу поноћ". Поноћ у срцу упућује читаоца на бол и патњу у туђини, на мрачно стање у души и одсуство светлости која доносу радост и ведрину. Једино што у његовој души постоји и скривено траје, јесте мисао о жени и деци.
Увек се обраћа жени, преко ње призива децу и домовину. Пун љубави, нежности и чежње за њом, у туђини, изговара најлепше метафоре. Она је за њега ,,лепа звезда'' и,,предео млади''. Увек је у његовој свести, својим ликом и осмехом стално светли и увек је лепа (зато је и звезда). Када каже да је предео млади, на уму има како њена телесна тако и духовна својства. У питању је једна од Дисових метафора. Месецима одвојен и далеко од ње, забринуто се пита:,,Боже! шта ли данас у Србији ради?'' .
Песма је испевана у виду директног обраћања жени. У том обраћању се доживљава као жена и мајка. Она је: лепа, усамљена, уплашена, тужна, брижна, уплакана, нежна и племенита. Зато се у том обраћању различито именује (звезда,зора,друг,живот), да би се што више изразило песничко поштовање, дивљење и љубав према њој. Упућује јој најлепше метафоре, уз стално понављање присвојне заменице мој(а) (,,МОЈ пределе млади'' , ,,МОЈА лепа звезда''...).
О његовој задивљености на свој начин говоре и епитети: лепа, дивна, сјајна. Присвојна заменица МОЈА, која се стално понавља ,казује о превеликој везаности песника за вољено биће.
Милица Иванов VII-2
Владислав Петровић Дис је живео пре Првог светског рата од 1880. до 1917. Био је учитељ, кафански човек (боем), усамљеник, несрећан и врло сиромашан. Оженио се уочи самог рата. Када је у току рата почело повлачење војске и народа преко Албаније, са њима се повлачи и сам Дис. Доспева на Крф и одатле са осталима, међу којима је био и Милутин Бојић(који је написао песму ,,Плава гробница" ), бродом бива пребачен у Француску. Неизмерно је патио за женом и децом, непрестано је мислио на своју домовину и на своје ближње. Тамо је остао нешто више од годину дана (од1915. до маја1917.). На повратку у домовину брод је торпедован и Дис је завршио свој живот у мору. Једна од његових песама која је настала у Француској је и ,,Међу својима".
Песма је испевана у шест строфа, у стиховима од по дванаест слогова (у дванаестерцима). Може се поделити на следеће мотивске целине, које се могу означити деловима стихова из саме песме:
1..,, у мом срцу поноћ"
2.,, код вас је пролеће"
3.,,једно твоје вече"
4.,,улазиш у собу''
5.,,плач ти тресе груди''
6.,,све вас гледам сад''
На почетку песме је метафора: ,,У мом срцу поноћ". Поноћ у срцу упућује читаоца на бол и патњу у туђини, на мрачно стање у души и одсуство светлости која доносу радост и ведрину. Једино што у његовој души постоји и скривено траје, јесте мисао о жени и деци.
Увек се обраћа жени, преко ње призива децу и домовину. Пун љубави, нежности и чежње за њом, у туђини, изговара најлепше метафоре. Она је за њега ,,лепа звезда'' и,,предео млади''. Увек је у његовој свести, својим ликом и осмехом стално светли и увек је лепа (зато је и звезда). Када каже да је предео млади, на уму има како њена телесна тако и духовна својства. У питању је једна од Дисових метафора. Месецима одвојен и далеко од ње, забринуто се пита:,,Боже! шта ли данас у Србији ради?'' .
Песма је испевана у виду директног обраћања жени. У том обраћању се доживљава као жена и мајка. Она је: лепа, усамљена, уплашена, тужна, брижна, уплакана, нежна и племенита. Зато се у том обраћању различито именује (звезда,зора,друг,живот), да би се што више изразило песничко поштовање, дивљење и љубав према њој. Упућује јој најлепше метафоре, уз стално понављање присвојне заменице мој(а) (,,МОЈ пределе млади'' , ,,МОЈА лепа звезда''...).
О његовој задивљености на свој начин говоре и епитети: лепа, дивна, сјајна. Присвојна заменица МОЈА, која се стално понавља ,казује о превеликој везаности песника за вољено биће.
Милица Иванов VII-2
МЕЂУ СВОЈИМА
Владислав Петковић Дис
Лирски субјекат у песми изражава огромну љубав и чежњу за породицом у Србији. Мисаона лирска песма елегичног тона настала је у врло неповољно време не само за Диса и његову породицу, већ за целу Србију. У време Првог светског рата доживео је пораз идући у непознато окружење.
Песму ствара у боли у патњи за породицом. У песми лирски субјекат је сам Дис. Самим тим што је он лирски субјекат и што пише о сопственој несрећи, још више истче да је он у туђини. Међутим, иако није са својом породицом, он размишља о њима, стално стварајући слике у својој глави како се живот његове породице одвија док он није присутан. О томе сведочи строфа:
,,Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме крилу, образе ти суше:
,,Мама, зашто плачеш? Је л'писао тата?" "
,,Плава гробница" Милутина Бојанића стварана је у сличној ситуацији. За време Првог светског рата, у беди и рату. Дисова песма се такође може сврстати у лирске, родољубиве песме као и ,,Плава гробница", јер се метафором у обе песме служе песници. Занимљиво је то шта песма поручује у датој строфи и у том тренутку. Два песника имају различита гледишта на ,,гробове". У Бојићевој песми јунаци су свој мир пронашли у мору, борећи се часно. Може се закључити да Дис сматра да и жив човек може запасти у гроб. Туга, бол и патња су превелики за живог човека, па он не може да издржи и запада у специфично стање. Неживи немају ништа. Дис метафором, која је главна стилска фигура овде, истиче да се осећа као нежив. Дис је жив, али он нема своју личност без породице. Он није он без своје породице, као што ни Србија није Србија без својих јунака. Два песника су свој бол и тугу исказивали другачије. Њихова гледишта су се разликовала. У два стиха ,,Плаве гробнице" проналази се још једна разлика у поређењу са Дисовим гледиштем: ,,Зато хоћу мира, да опело служим, / без речи, без суза и уздаха меких." Милутин Бојић не жели исказивање туге на свом опелу. Жели неку врсту војничког поштовања, док се Дису цепа срце док његова жена плаче заједно са децом. Дис одобрава сузе, јер мисли да ће од њих његовој жени бити лакше.
Преко мотива ласте, исказан је пролазак времена. Смењивање годишњих доба је знак проласка превеликог времена и раздвојености од породице. Дис казује да је превише времена одвојен од породице и да су чак ласте стигле у Србију. Овде затичемо контраст. Иако су ласте, весници пролећа и лепог расположења стигли, за Дисову породицу и даље влада мрак и бесконачна зима. У пролеће су живнуле руже, а Дисова жена је тужна и суморна. Међутим, он је назива лепом звездом, јер се сећа њеног сјаја.
Песников стил је упечатљив. Задивљујуће је то како он бира нежне речи које као да милују док се песма чита. Његов стил облује метафором, односно алегоријом, затим епитетима.
,,У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис'о да још живиш, мој пределе млади." благослов
У Дисовој души влада тама, немоћ, изразити мрак који обилује страховима. Поноћ је најгора казна за њега. Он нема ништа у души сем сећања. Сада га само сећања везују за породицу. Ту усамљеност не може да поднесе. У његовом срцу понекад затрепери нада да је породица још увек добро. Тешко му је да размишља о томе, због тога што стрепи. Занимљиво је то да у другом стиху затичемо благослов, на посебан, прикривен начин.
,,Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: ,,Нека живе деца!""
Гладне очи су искрена патња. Дисова жена је жељна свог мужа и сигурности. Зора је поновно рађање дана. Жена мора бити јака због деце. Она сваког дана јача и исто тако као што јача, она прижељкује свој мужа. ,,Нека живе деца!" је огромна жеља оба родитеља упућена деци. Њихов живот им је драгоценији од споственог.
,,Скупила си сузе у косе детиње."
Дис види своју жену како скрхана болом и патњом плаче док јој деца леже у крилу. Она је толико суза пролила да им је косице наквасила. Сузе су овде чишћење душе од тежине бола и уједно слабост.
Песма је састављена од шест катрена, стих је дванаестерац са цезуром (паузом) после шестог слога. Рима је укрштена (тиња-робиња, млади-ради, детиње-светиње, сироте-животе...). Слој звучања је елегичан, изразито тужан, баш онако како захтевају Дисова осећања. Његова радост је угашена, а живот сравњен са поразом у рату.
Дивна песма. Само откривање скривених значења је врло интересантно. Оно што песму чини посебном су искрена осећања. Песма потиче из напаћене душе!
Анђела Бојковић
Владислав Петковић Дис
Лирски субјекат у песми изражава огромну љубав и чежњу за породицом у Србији. Мисаона лирска песма елегичног тона настала је у врло неповољно време не само за Диса и његову породицу, већ за целу Србију. У време Првог светског рата доживео је пораз идући у непознато окружење.
Песму ствара у боли у патњи за породицом. У песми лирски субјекат је сам Дис. Самим тим што је он лирски субјекат и што пише о сопственој несрећи, још више истче да је он у туђини. Међутим, иако није са својом породицом, он размишља о њима, стално стварајући слике у својој глави како се живот његове породице одвија док он није присутан. О томе сведочи строфа:
,,Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме крилу, образе ти суше:
,,Мама, зашто плачеш? Је л'писао тата?" "
,,Плава гробница" Милутина Бојанића стварана је у сличној ситуацији. За време Првог светског рата, у беди и рату. Дисова песма се такође може сврстати у лирске, родољубиве песме као и ,,Плава гробница", јер се метафором у обе песме служе песници. Занимљиво је то шта песма поручује у датој строфи и у том тренутку. Два песника имају различита гледишта на ,,гробове". У Бојићевој песми јунаци су свој мир пронашли у мору, борећи се часно. Може се закључити да Дис сматра да и жив човек може запасти у гроб. Туга, бол и патња су превелики за живог човека, па он не може да издржи и запада у специфично стање. Неживи немају ништа. Дис метафором, која је главна стилска фигура овде, истиче да се осећа као нежив. Дис је жив, али он нема своју личност без породице. Он није он без своје породице, као што ни Србија није Србија без својих јунака. Два песника су свој бол и тугу исказивали другачије. Њихова гледишта су се разликовала. У два стиха ,,Плаве гробнице" проналази се још једна разлика у поређењу са Дисовим гледиштем: ,,Зато хоћу мира, да опело служим, / без речи, без суза и уздаха меких." Милутин Бојић не жели исказивање туге на свом опелу. Жели неку врсту војничког поштовања, док се Дису цепа срце док његова жена плаче заједно са децом. Дис одобрава сузе, јер мисли да ће од њих његовој жени бити лакше.
Преко мотива ласте, исказан је пролазак времена. Смењивање годишњих доба је знак проласка превеликог времена и раздвојености од породице. Дис казује да је превише времена одвојен од породице и да су чак ласте стигле у Србију. Овде затичемо контраст. Иако су ласте, весници пролећа и лепог расположења стигли, за Дисову породицу и даље влада мрак и бесконачна зима. У пролеће су живнуле руже, а Дисова жена је тужна и суморна. Међутим, он је назива лепом звездом, јер се сећа њеног сјаја.
Песников стил је упечатљив. Задивљујуће је то како он бира нежне речи које као да милују док се песма чита. Његов стил облује метафором, односно алегоријом, затим епитетима.
,,У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис'о да још живиш, мој пределе млади." благослов
У Дисовој души влада тама, немоћ, изразити мрак који обилује страховима. Поноћ је најгора казна за њега. Он нема ништа у души сем сећања. Сада га само сећања везују за породицу. Ту усамљеност не може да поднесе. У његовом срцу понекад затрепери нада да је породица још увек добро. Тешко му је да размишља о томе, због тога што стрепи. Занимљиво је то да у другом стиху затичемо благослов, на посебан, прикривен начин.
,,Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: ,,Нека живе деца!""
Гладне очи су искрена патња. Дисова жена је жељна свог мужа и сигурности. Зора је поновно рађање дана. Жена мора бити јака због деце. Она сваког дана јача и исто тако као што јача, она прижељкује свој мужа. ,,Нека живе деца!" је огромна жеља оба родитеља упућена деци. Њихов живот им је драгоценији од споственог.
,,Скупила си сузе у косе детиње."
Дис види своју жену како скрхана болом и патњом плаче док јој деца леже у крилу. Она је толико суза пролила да им је косице наквасила. Сузе су овде чишћење душе од тежине бола и уједно слабост.
Песма је састављена од шест катрена, стих је дванаестерац са цезуром (паузом) после шестог слога. Рима је укрштена (тиња-робиња, млади-ради, детиње-светиње, сироте-животе...). Слој звучања је елегичан, изразито тужан, баш онако како захтевају Дисова осећања. Његова радост је угашена, а живот сравњен са поразом у рату.
Дивна песма. Само откривање скривених значења је врло интересантно. Оно што песму чини посебном су искрена осећања. Песма потиче из напаћене душе!
Анђела Бојковић
Одлично тумачење је на САЈТУ.
Са сјајног сајта ЗНАЊЕ НИЈЕ БАУК! преузелаа сам текст "Чиновниковој смрти" који вам топло препоручујем.
Силви:
Сигурно је да се са Чеховом и његовим делом не срећеш први пут:
Знаш да је Чехов један од највећих руских драмских писаца и приповедача. Живео је у исто време када и велики руски књижевници: Иван Сергејевич Тургењев,Лав Николајевич Толстој и Фјодор Михајлович Достојевски.
Рођен је 29. јануара 1860. у Таганрогу, уРусији, као треће дете у породици. Његов деда по оцу био је писац. Отац му је био дубоко религиозан човек. У власништву су имали бакалницу у којој су му деца често помагала. Нажалост, бакалница временом пропада. Деца су била послушна и захваљујући оцу, певала су у црквеном хору.
Основну школу и гимназију завршава у родном месту, а онда уписује медицину у Москви 1879. године, али још на студијама пише. Забележено је да је био веселе нарави и јако духовит човек. Широм отворених очију посматрао је свет око себе и запажао занимљивости у вези са њима, што му је итекако било од користи и у послу и у писању.
Године 1901. оженио се позоришном глумицом Олгом Леонардовном Книпер.
Већ следеће године оболева од туберкулозе, па неко време борави и на Јалти. У Јалти упознаје Максима Горког.
Не налази лека у Јалти, па одлази у Немачку. Нажалост, нема му спаса и умире 15. јула 1904. године у Немачкој.
Једно време је активно писао за сатирични магазин „Аларм” и неке друге часописе, али под разним псеудонимима. Записано је да их је имао чак 42. Најпознатији његови псеудоними су Антон Чехонте, Балдастов и Човек без слезине. Сећаш ли се шта значи реч ПСЕУДОНИМ?
Као лекар по струци, добро је познавао људе и њихове обичаје и навике. Уочавао је односе између власти и грађана, ситних чиновника и високих државних службеника, племића и сиромашних. Посебно су му сметали каријеризам и полтронство, те их је нештедимице исмејавао. Чехов припада модерној књижевности, тачније, импресионизму. Његове су приповетке кратке, натопљене иронијом и хумором, а неретка је и појава мотива неспоразума међу људима у њима.
Већ у првим кратким причама приказује свој изузетан таленат. Прави је мајстор кратке приче, познат широм света. У светској књижевности истичу се француски писац Ив де Мопасан и он у овој књижевној врсти. Његов књижевни стаж везује се за 26 година и за то време створио је око 900 дела. Ипак је најпознатији по кратким причама и драмским делима.
Бројне су приповетке које је написао Чехов, а неке од њих су:
„Чиновникова смрт” – прави пример пишчевог уметничког дара за стварање кратке и згуснуте слике. Ово дело је једно од најранијих Чеховљевих остварења. Објавио ју је 1883. године у часопису „Иверје”, када је имао свега 23 године и то под псеудонимом Антон Чехонте.
Поставља се питање да ли ово дело припада приповеткама или новелама. Разлике су незнатне, али за сваки случај подсети се значења појма новела. НОВЕЛА представља књижевну врсту у којој се писац опредељује за истицање неких одлика које се везују за драму као књижевни род. Ових одлика је више, али је довољно да знаш две:
1. сукоб супротности који се развија и расплиће кроз етапе својствене драми
2. дијалог – једно од основних средстава карактеризације ликова
Мање познате и непознате речи и изрази
КЊИЖЕВНА ВРСТА – приповетка / новела
ТЕМА дела је банална смрт ситног чиновника Червјакова проузрокована претераном понизношћу пред генералом.
ИДЕЈА дела се огледа у пишчевом тихом подсмевању, али и жаљењу свих ситних чиновника у ондашњој Русији, мада је присутна и пишчева побуна против таквог понашања и таквог типа људи.
ПОРУКЕ дела су бројне, али би неке од њих могле бити:
Са сјајног сајта ЗНАЊЕ НИЈЕ БАУК! преузелаа сам текст "Чиновниковој смрти" који вам топло препоручујем.
Силви:
Сигурно је да се са Чеховом и његовим делом не срећеш први пут:
Знаш да је Чехов један од највећих руских драмских писаца и приповедача. Живео је у исто време када и велики руски књижевници: Иван Сергејевич Тургењев,Лав Николајевич Толстој и Фјодор Михајлович Достојевски.
Рођен је 29. јануара 1860. у Таганрогу, уРусији, као треће дете у породици. Његов деда по оцу био је писац. Отац му је био дубоко религиозан човек. У власништву су имали бакалницу у којој су му деца често помагала. Нажалост, бакалница временом пропада. Деца су била послушна и захваљујући оцу, певала су у црквеном хору.
Основну школу и гимназију завршава у родном месту, а онда уписује медицину у Москви 1879. године, али још на студијама пише. Забележено је да је био веселе нарави и јако духовит човек. Широм отворених очију посматрао је свет око себе и запажао занимљивости у вези са њима, што му је итекако било од користи и у послу и у писању.
- Антон Чехов (руски)
- Чехов је на делу, не говорећи много о томе, показивао шта мисли и осећа: годинама је бесплатно лечио сељаке и сиротињу, учествовао је, упркос опасности, у пружању помоћи за време епидемија, од својих скромних прихода подигао је две школе, целог века је куповао књиге за школску библиотеку у родном граду. По свему што знамо, он је морао бити пријатан и скроман човек, мудар, благ, осетљив, обдарен сјајним смислом за хумор и потпуно од овога света. У људима је спонтано будио поштовање и приврженост, а необично је волео друштво. Једино није трпео улизице ни било коју врсту претенциозног мудровања. Посетиоци су га често опседали и бивало је да га ометају у раду, али је он увек имао времена за свакога и људи су му, у ствари, били неопходни…
- Чехов је увек и пре свега тражио од писца да буде објективан, и то би се могло узети као једна од темељних поставки његовог стваралачког погледа на свет. Чехова још увек заокупљају проблеми страћених способности, бесмисленог губитка и, нарочито, човекове усамљености, односно немоћи да успостави додир са околином…
Године 1901. оженио се позоришном глумицом Олгом Леонардовном Книпер.
Већ следеће године оболева од туберкулозе, па неко време борави и на Јалти. У Јалти упознаје Максима Горког.
Не налази лека у Јалти, па одлази у Немачку. Нажалост, нема му спаса и умире 15. јула 1904. године у Немачкој.
Једно време је активно писао за сатирични магазин „Аларм” и неке друге часописе, али под разним псеудонимима. Записано је да их је имао чак 42. Најпознатији његови псеудоними су Антон Чехонте, Балдастов и Човек без слезине. Сећаш ли се шта значи реч ПСЕУДОНИМ?
Као лекар по струци, добро је познавао људе и њихове обичаје и навике. Уочавао је односе између власти и грађана, ситних чиновника и високих државних службеника, племића и сиромашних. Посебно су му сметали каријеризам и полтронство, те их је нештедимице исмејавао. Чехов припада модерној књижевности, тачније, импресионизму. Његове су приповетке кратке, натопљене иронијом и хумором, а неретка је и појава мотива неспоразума међу људима у њима.
Већ у првим кратким причама приказује свој изузетан таленат. Прави је мајстор кратке приче, познат широм света. У светској књижевности истичу се француски писац Ив де Мопасан и он у овој књижевној врсти. Његов књижевни стаж везује се за 26 година и за то време створио је око 900 дела. Ипак је најпознатији по кратким причама и драмским делима.
Бројне су приповетке које је написао Чехов, а неке од њих су:
- „Човек у футроли” (Форум.бурек)
- „Павиљон 6” (Зрцало)
- „Камелеон” (Творац града)
- „Степа” (Форум.бурек)
- „Чиновникова смрт” (Творац града)
- „Шала” (Форум.бурек)
„Чиновникова смрт” – прави пример пишчевог уметничког дара за стварање кратке и згуснуте слике. Ово дело је једно од најранијих Чеховљевих остварења. Објавио ју је 1883. године у часопису „Иверје”, када је имао свега 23 године и то под псеудонимом Антон Чехонте.
Поставља се питање да ли ово дело припада приповеткама или новелама. Разлике су незнатне, али за сваки случај подсети се значења појма новела. НОВЕЛА представља књижевну врсту у којој се писац опредељује за истицање неких одлика које се везују за драму као књижевни род. Ових одлика је више, али је довољно да знаш две:
1. сукоб супротности који се развија и расплиће кроз етапе својствене драми
2. дијалог – једно од основних средстава карактеризације ликова
Мање познате и непознате речи и изрази
- ЦИВИЛНИ ГЕНЕРАЛ – звање високог службеника у Русији у министарствима и другим надлештвима
- ПРЕВАСХОДСТВО – руски; висост, преузвишеност, екселенција; ред у понашању и опхођењу међу чиновницима вишег и нижег ранга
- МУНДИР – француски; горњи део униформе чиновника у царској Русији
- ПИЗМА – грчки; мржња, злоба, пакост
- РАПОРТИРАТИ – француски, рапорт; подносити извештај претпостављеном старешини
- ФАНФАРОН – шпанско-француски; хвалисавац, разметљивац, јунак на речима
- ДИВАН – турски; кауч, софа, отоман
- Презиме главног јунака потиче од руске речи червб. Претпостављам да ти је јасно да ова реч значи – црв. Објасни зашто се Чехов одлучује за ово презиме? Размисли о пренесеном значењу овог презимена, а онда се сети и синонима који се могу везати за особе са таквим карактерним особинама.
- На почетку дела сазнајемо да се све догодило „једне дивне вечери у позоришту Аркадија”. Протумачи атмосферу у којој почиње радња овог дела.
- Червајков мења расположења и своје понашање. У њима је јасно истакнута градација. Размисли о душевном стању Червјакова и узроцима осећања кривице и потреби за сталним извињавањима и на тај начин детаљније истакни употребљену градацију.
- У једном моменту Чехов истиче мисао: „Живот је тако пун изненађења!” Протумачи значење ове мисли.
- Објасни значење фразе – НАПРАВИТИ КИСЕЛО ЛИЦЕ.
- Већ знаш поделу епских и драмских дела на композиционе целине. Пронађи их и наслови сваку од њих.
- Подсети се начина изражавања и пронађи их у делу. Поред осталих, приметан је и утицај унутрашњег монолога на садржај дела. Подсети се одлика овог облика казивања.
- Уочи шаљиве делове текста и размисли о њиховој функцији у делу.
- Издвој главне ликове овог дела, а онда пронађи и подвуци њихове главне карактеристике како бисмо о њима разговарали на часу.
КЊИЖЕВНА ВРСТА – приповетка / новела
ТЕМА дела је банална смрт ситног чиновника Червјакова проузрокована претераном понизношћу пред генералом.
ИДЕЈА дела се огледа у пишчевом тихом подсмевању, али и жаљењу свих ситних чиновника у ондашњој Русији, мада је присутна и пишчева побуна против таквог понашања и таквог типа људи.
ПОРУКЕ дела су бројне, али би неке од њих могле бити:
- Човек који не цени себе и не зна за људско достојанство, јадно је и жалосно створење и као такво не треба ни да постоји.
- Најважније је од свега да се људи међусобно не смеју понижавати.
- Из најобичнијих и безначајних догађаја свакодневног живота очас посла се могу изродити драматичност и трагедија.
- Сваки човек мора бити поштован без обзира на друштвену функцију коју има.
- Свако време носи своје бреме.
- Човек је тврђи од камена, а слабији од јајета.
- Понизност и лицемерје се налазе у врху најгорих особина.
- Сам је човек чувар свог угледа и достојанства.
- У страху су велике очи.
„Поп Ћира и поп Спира“ је роман Стевана Сремца и уједно његово најпопуларније дело. Тематски је везан завојвођанску средину (пишчев родни крај), једну од три средине које је Сремац приказивао у својим књижевним делима. Сремчев шаљиви спев (који је аутор оставио у рукопису) „Бал у Елемиру“ својеврсна је најава романа о двојици попова. Прва, краћа верзија романа (само делимично сачувана) објављена је 1894. године, у листу „Будућност“, а друга, дефинитивна верзија 1898, најпре у наставцима у часопису „Бранково коло“, а потом и као засебна књига. У основи „Попа Ћире и попа Спире“ је анегдота о свађи и тучи двојице попова, коју је писцу испричао његов ујак Јован Ђорђевић. (Ова анегдота је пореклом из Бачке, и има више верзија.)
Садржај [сакриј]
[уреди]РадњаУпозорење: Следе детаљи заплета или потпун опис.
[уреди]УводОвај роман је дело са тематиком (низом тема) из војвођанског живота. Радња се, конкретно, догађа у једном банатском селу, а нешто, пред крај романа, и у једнојбачкој вароши. Композиција романа се може представити овако:
Поп Ћира има попадију Персу и кћер Меланију, а поп Спира попадију Сиду и кћер Јулу. Попови су се добро слагали, били су имућни и добро живели, што потврђује и њихов изглед – обојица су били угојени: „мантија само што им не прсне испод пазуха, а појас никако да се скраси на трбуху него све бежи под браду и ближе врату“.
И попадије по много чему су биле слична једна другој: „И једна и друга попадија изгледа мала, широка и темељна“. И кћерке су им вршњакиње и добро су се слагале, мада су по нарави и понашању биле различите. Меланија је била ученија, више је читала, била слободнија у друштву, господственија („бледа у лицу“), а Јула једноставнија, здравија и руменија, стидљива и незаинтересована за књиге. Породице су биле сличне једна другој, а опет различите: поп-Ћирина некако савременија у одевању, намештају, а поп-Спирина старомоднија. Писац о томе каже: „Кућа поп-Ћирина била је нешто сиромашнија. У њој се, истина, мање богатства али више укуса опажало“. У поп-Ћириној кући се осећа „благ мирис миришљавог сапуна (...), а код поп-Спире опет мирис од младог сира и босиљка“. Код поп-Ћире „по канабету и фотељама исхекловани јастучићи и комадићи хеклераја“ а код поп-Спириних „су били танки пешкирићи, од српског платна и веза...“. Поп-Спирино двориште било је пуно свакојаке живине, о чему Сремац опширно пише и са пуно хумора.
Ове две поповске породице „безбрижно су живеле: добро се јело и пило...“ Попови су служили у једној цркви, добро се пазили, међусобно (скоро сваког дана) посећивали. Попови би пијуцкали, попадије оговарале, а девојке међусобно ћеретале. Попадије су се једна другој обраћале са „слатка моја“, а у себи једна према другој осећале завист, ниподаштавање и потпуну нетрпељивост. Једна другу је, у себи, називала „бештијом једном“. Све ово чини увод у роман и живот људи који је једноличан и досадан.
[уреди]СвађаЈедноличан живот поповских породица, па и целог села, изменио је изненадан долазак младог и лепог учитеља Пере. Он почиње да посећује обе породице (прво Спирину, а потом и поп-Ћирину). Попадије почињу да облећу око њега, и једна и друга жели га за свог зета. Од тога ће и почети све. Почиње заплет у роману. Прво започињу зађевице, ситне подвале, оговарања попадија, а на крају долази туча попова. Прве зађевице почеле су на вечери код попадије Персе, у присуству учитеља Пере. Попадија Сида брисала је чашу, да покаже пред свима како није чиста, а кад се говори о књизи, читању и девојкама, попадија Перса, користећи подсмех, узвраћа Сиди. На први поглед „критикује“ своју кћерку, а „хвали“ Јуцу, док се истински увелико подсмева Сиди и Јули:
„Али, тек, ја бар увек помислим да су друге срећније матере што им кћерке нису тако пасиониране за науку и читање, па кажем у себи: Боже, како је, ето, ова наша госпоја Сида срећна мати! И толико пута говорим овој мојој: Што се не угледаш, кажем, на твоју старију другарицу Јуцу? Ето, кад си, кажи ми, њу видела да је узела књигу да чита!? Него та лепо стоји уз своју искусну матер, па се учи и помаже јој ко добра кћерка матери; ради по кући све: кисели краставце, прави комплов, кува сапун, копуни живину и ради све такве кућевне ствари.“
Пошто Персина Меланија осваја учитеља Перу и са њим често шета сокаком, Сида то не може да поднесе, па износи решето на сокак и решета жито тако да прашина и плева иду право на поп-Ћирину кућу. Тиме односи међу њима бивају заоштренији.
Јуца се заљубљује у берберина Шацу. То је здрава љубав, исказивана и Шацином музиком под Јулиним прозором у касним вечерњим сатима. То користи и попадија Перса за отворено оговарање поп-Спирине куће.
[уреди]Туча два попа и коњски зубДолази до расправе и свађе између попова у цркви. Све се завршава тучом у којој се увређени поп-Спира баца дебелом црквеном књигом на поп-Ћиру и избија му један зуб. Међутим захваљујући Габријели, коју су називали „сеоским добошем“ и „сеоским телеграфом“, вест о том догађају не само да се брзо пренела с једног на други крај села, него је добила и сасвим нов садржај. Кроз причања и узајамна препричавања све се то изменило и постало другачије. Причало се да је поп-Ћири прво избијен један кутњак, затим сви зуби, те да је поп-Спира ударцем „поп-Ћири окрену доњу вилицу чак на леђа“. Ово место је врхунац (кулминација) у развоју радње. Након тога долази перипетија (преокрет). Поп-Ћира тужи попа Спиру код владике у Темишвару. До тог места путују на истим колима. На путу, код попа Олује, док поп-Ћира спава, избијени прави зуб замењен је коњским, што је касније код владике изазвало велики смех. Владика их је помирио, али попадија Перса никада није стишала свој бес спрам Спирине породице. Мржња је остала до краја.
[уреди]ЕпилогЕпилог (крај романа) говори више о поповским кћерима неголи о поповима и попадијама. Меланија се удала за учитеља Перу, који је постао поп и живи у некој варошици, без деце. Учи клавир и дружи се са господским светом. Јула се удала за берберина Шацу, који је добио неко наследство, а потом отишао у Беч и тамо завршио за зубара. Има четворо деце и са Јулом срећно живи у некој вароши у Бачкој. Поп Пера ју је видео и са њом разговарао када је туда пролазио. Пера је био задивљен њеном лепотом и једноставношћу, у себи је осећао кајање што се њоме није оженио, гледајући је онако једноставну, непосредну и здраву.
Примећује се да је писац наклоњенији поп-Спириној породици, Јули и Шаци из разлога што је Сремац више волео обичног човека и народни дух, а са негодовањем гледао на оно што је ново, помодарско и што долази са стране, било да је реч о одевању, говору, понашању, исхрани или становању.
[уреди]Хумор
Стеван Сремац
Сликајући поповске породице, Стеван Сремац нам је на хумористичан (смешан) начин дао и слику сеоског војвођанског живота. Описује тротоаре, сокаке, куће; слика сиромашне и богате породице, учене и просте људе, оне који иду за оним што је савремено и модерно и оне који се још држе старог. Ново је у одевању, намештају и говору (учи се немачки), у припремању разних јела. И све се то може видети на примеру поп-Ћирине и поп-Спирине породице. Меланија говори „немецки“, а Јула народски. У Спириној кући се једе гибаница гужвара, а у поп-Ћириној похована пилетина.
Хумор се јавља у описима неких детаља и ситуација, у поступцима јунака и у њиховом говору.
Кад описује сокаке и говори о тротоарима у селу, Сремац опет полази од анегдоте и хумора. Прича се како немају тротоаре зато што су их краве појеле. Наиме, да би се боље заштитили од блата, бацали су кукурузовину на тротоаре, а краве наишле и појеле. Када говори о блату и барама које се дуже задржавају поред сокака, писац ће рећи да је у њима било много жаба и да је била „једна лепота слушати жабе кад почну да певају ноћу“. Са хумором говори о једном жапцу који се „већ неколико година дере колико га грло носи; има гласину као бик, па се чује са пола атара колико је грлат“.
У приказивању предмета и животињског света Сремац – да би остварио хумор – често користи персонификацију, поређење ихиперболу. Кад Перса говори о зидном сату, она га приказује као да је у питању живи створ. Сат ретко звони, „а кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље“. Он је „тако оматорио да је поред кијања и кашљања почео већ да баца шлајм...“ Незабораван је и Сидин патак коме је, због љубавних авантура и неморалног живота, попадија Сида од коже „направила и припасала кецељу, па сад у њој изгледа као какав пинтерски калфа“. Њега је поп Спира омрзао и звао га „Турчином“ што нимало не води рачуна о кући у којој је. У селу је почела изрека за неког ко је неваљао: „Лола као попин патак!“ Попин петао је био „један дугачки грлати клипан, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном капом“.
И коњски зуб, у расплету, треба да донесе преокрет и насмеје читаоца. Ево те смешне ситуације код владике, коју је поп Ћира исприповедао својој Перси:
“А је л ово баш ваш зуб, оче Кирило?
Да, ваше преосвештенство... Мој рођени зуб...
Та ово је, ово коњски зуб, оче Кирило (...) Забога, та где сте га само нашли!...
Ух, ух, ух!
А ја приђем и погледам га, ал имам шта видети! Коњски зуб, сасвим коњски, и то још колики. Таква велика зубекања какву ја, Персида, свога века, никад нисам видео!...”[уреди]Жанровско одређењеПрво питање које би могло да се постави у вези са жанровским одређењем „Поп-Ћире и поп-Спире“ гласи: да ли је ово дело приповетка, како је сам аутор назвао своје најобимније остварење, или роман, како је оно доцније најчешће одређивано. Насупрот неким историчарима књижевности (Јован Деретић, Симеон Маринковић) који су сматрали да се „Поп Ћира и поп Спира“ једино „захваљујући свом обиму може сврстати у романе“, другим речима, да је ово „роман који је израстао из приповетке“, Драгиша Живковић мисли да се дело о двојици попова (уз „Вукадина“ и „Зону Замфирову“) мора без двоумљења сврстати у романе. А то што га је писац одредио као приповетку, треба приписати „његовој скромности“, на коју је својевремено указивао и Павле Поповић. Драгиша Живковић заговара још једну „корекцију“ у вези саСремцем и његовим делима, која би се „тицала карактерисања његова хумора и сатире“. Њему се придружује и Бошко Новаковић, који тврди за „Поп-Ћиру и поп-Спиру“ следеће: „Иако широко познат као хумористички роман, он у суштини није то“. Овај књижевни историчар за главно Сремчево дело предлаже нове жанровске одреднице, које имају погоднији, адекватнији, флексибилнији и прецизнији карактер, а то су: „идилична поема“, „роман-поема“, „лирско-хумористичка поема“. Ови, а и још неки, проучаваоци романа о двојици попова позивају се, првенствено, на Антуна Барца, кога је „интересовало лирско код Стевана Сремца“. С обзиром на чињеницу да се време дешавања радње „Поп-Ћире и поп-Спире“ поклапа са временом које је писац (као дечак) провео у родној Бачкој (у Сенти), за ово дело би се, можда, могло рећи да је, заправо, „једна велика књига детињства“. Горан Максимовић сматра да се на дело „Поп Ћира и поп Спира“, с обзиром на његову композициону организацију, може гледати и као на скривену комедију.
[уреди]ЈезикЈезик у роману није увек правилан и чист. Желећи да верно прикаже војвођански сеоски живот и његово друштвено шаренило, Сремац користи разну лексику. Ту су:
Садржај [сакриј]
[уреди]РадњаУпозорење: Следе детаљи заплета или потпун опис.
[уреди]УводОвај роман је дело са тематиком (низом тема) из војвођанског живота. Радња се, конкретно, догађа у једном банатском селу, а нешто, пред крај романа, и у једнојбачкој вароши. Композиција романа се може представити овако:
- Два попа
- Свађа због зета
- Туча
- Избијен зуб
- Тужба
- Путовање на истим колима
- Замена зуба – коњски зуб
- Расплет
Поп Ћира има попадију Персу и кћер Меланију, а поп Спира попадију Сиду и кћер Јулу. Попови су се добро слагали, били су имућни и добро живели, што потврђује и њихов изглед – обојица су били угојени: „мантија само што им не прсне испод пазуха, а појас никако да се скраси на трбуху него све бежи под браду и ближе врату“.
И попадије по много чему су биле слична једна другој: „И једна и друга попадија изгледа мала, широка и темељна“. И кћерке су им вршњакиње и добро су се слагале, мада су по нарави и понашању биле различите. Меланија је била ученија, више је читала, била слободнија у друштву, господственија („бледа у лицу“), а Јула једноставнија, здравија и руменија, стидљива и незаинтересована за књиге. Породице су биле сличне једна другој, а опет различите: поп-Ћирина некако савременија у одевању, намештају, а поп-Спирина старомоднија. Писац о томе каже: „Кућа поп-Ћирина била је нешто сиромашнија. У њој се, истина, мање богатства али више укуса опажало“. У поп-Ћириној кући се осећа „благ мирис миришљавог сапуна (...), а код поп-Спире опет мирис од младог сира и босиљка“. Код поп-Ћире „по канабету и фотељама исхекловани јастучићи и комадићи хеклераја“ а код поп-Спириних „су били танки пешкирићи, од српског платна и веза...“. Поп-Спирино двориште било је пуно свакојаке живине, о чему Сремац опширно пише и са пуно хумора.
Ове две поповске породице „безбрижно су живеле: добро се јело и пило...“ Попови су служили у једној цркви, добро се пазили, међусобно (скоро сваког дана) посећивали. Попови би пијуцкали, попадије оговарале, а девојке међусобно ћеретале. Попадије су се једна другој обраћале са „слатка моја“, а у себи једна према другој осећале завист, ниподаштавање и потпуну нетрпељивост. Једна другу је, у себи, називала „бештијом једном“. Све ово чини увод у роман и живот људи који је једноличан и досадан.
[уреди]СвађаЈедноличан живот поповских породица, па и целог села, изменио је изненадан долазак младог и лепог учитеља Пере. Он почиње да посећује обе породице (прво Спирину, а потом и поп-Ћирину). Попадије почињу да облећу око њега, и једна и друга жели га за свог зета. Од тога ће и почети све. Почиње заплет у роману. Прво започињу зађевице, ситне подвале, оговарања попадија, а на крају долази туча попова. Прве зађевице почеле су на вечери код попадије Персе, у присуству учитеља Пере. Попадија Сида брисала је чашу, да покаже пред свима како није чиста, а кад се говори о књизи, читању и девојкама, попадија Перса, користећи подсмех, узвраћа Сиди. На први поглед „критикује“ своју кћерку, а „хвали“ Јуцу, док се истински увелико подсмева Сиди и Јули:
„Али, тек, ја бар увек помислим да су друге срећније матере што им кћерке нису тако пасиониране за науку и читање, па кажем у себи: Боже, како је, ето, ова наша госпоја Сида срећна мати! И толико пута говорим овој мојој: Што се не угледаш, кажем, на твоју старију другарицу Јуцу? Ето, кад си, кажи ми, њу видела да је узела књигу да чита!? Него та лепо стоји уз своју искусну матер, па се учи и помаже јој ко добра кћерка матери; ради по кући све: кисели краставце, прави комплов, кува сапун, копуни живину и ради све такве кућевне ствари.“
Пошто Персина Меланија осваја учитеља Перу и са њим често шета сокаком, Сида то не може да поднесе, па износи решето на сокак и решета жито тако да прашина и плева иду право на поп-Ћирину кућу. Тиме односи међу њима бивају заоштренији.
Јуца се заљубљује у берберина Шацу. То је здрава љубав, исказивана и Шацином музиком под Јулиним прозором у касним вечерњим сатима. То користи и попадија Перса за отворено оговарање поп-Спирине куће.
[уреди]Туча два попа и коњски зубДолази до расправе и свађе између попова у цркви. Све се завршава тучом у којој се увређени поп-Спира баца дебелом црквеном књигом на поп-Ћиру и избија му један зуб. Међутим захваљујући Габријели, коју су називали „сеоским добошем“ и „сеоским телеграфом“, вест о том догађају не само да се брзо пренела с једног на други крај села, него је добила и сасвим нов садржај. Кроз причања и узајамна препричавања све се то изменило и постало другачије. Причало се да је поп-Ћири прво избијен један кутњак, затим сви зуби, те да је поп-Спира ударцем „поп-Ћири окрену доњу вилицу чак на леђа“. Ово место је врхунац (кулминација) у развоју радње. Након тога долази перипетија (преокрет). Поп-Ћира тужи попа Спиру код владике у Темишвару. До тог места путују на истим колима. На путу, код попа Олује, док поп-Ћира спава, избијени прави зуб замењен је коњским, што је касније код владике изазвало велики смех. Владика их је помирио, али попадија Перса никада није стишала свој бес спрам Спирине породице. Мржња је остала до краја.
[уреди]ЕпилогЕпилог (крај романа) говори више о поповским кћерима неголи о поповима и попадијама. Меланија се удала за учитеља Перу, који је постао поп и живи у некој варошици, без деце. Учи клавир и дружи се са господским светом. Јула се удала за берберина Шацу, који је добио неко наследство, а потом отишао у Беч и тамо завршио за зубара. Има четворо деце и са Јулом срећно живи у некој вароши у Бачкој. Поп Пера ју је видео и са њом разговарао када је туда пролазио. Пера је био задивљен њеном лепотом и једноставношћу, у себи је осећао кајање што се њоме није оженио, гледајући је онако једноставну, непосредну и здраву.
Примећује се да је писац наклоњенији поп-Спириној породици, Јули и Шаци из разлога што је Сремац више волео обичног човека и народни дух, а са негодовањем гледао на оно што је ново, помодарско и што долази са стране, било да је реч о одевању, говору, понашању, исхрани или становању.
[уреди]Хумор
Стеван Сремац
Сликајући поповске породице, Стеван Сремац нам је на хумористичан (смешан) начин дао и слику сеоског војвођанског живота. Описује тротоаре, сокаке, куће; слика сиромашне и богате породице, учене и просте људе, оне који иду за оним што је савремено и модерно и оне који се још држе старог. Ново је у одевању, намештају и говору (учи се немачки), у припремању разних јела. И све се то може видети на примеру поп-Ћирине и поп-Спирине породице. Меланија говори „немецки“, а Јула народски. У Спириној кући се једе гибаница гужвара, а у поп-Ћириној похована пилетина.
Хумор се јавља у описима неких детаља и ситуација, у поступцима јунака и у њиховом говору.
Кад описује сокаке и говори о тротоарима у селу, Сремац опет полази од анегдоте и хумора. Прича се како немају тротоаре зато што су их краве појеле. Наиме, да би се боље заштитили од блата, бацали су кукурузовину на тротоаре, а краве наишле и појеле. Када говори о блату и барама које се дуже задржавају поред сокака, писац ће рећи да је у њима било много жаба и да је била „једна лепота слушати жабе кад почну да певају ноћу“. Са хумором говори о једном жапцу који се „већ неколико година дере колико га грло носи; има гласину као бик, па се чује са пола атара колико је грлат“.
У приказивању предмета и животињског света Сремац – да би остварио хумор – често користи персонификацију, поређење ихиперболу. Кад Перса говори о зидном сату, она га приказује као да је у питању живи створ. Сат ретко звони, „а кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље“. Он је „тако оматорио да је поред кијања и кашљања почео већ да баца шлајм...“ Незабораван је и Сидин патак коме је, због љубавних авантура и неморалног живота, попадија Сида од коже „направила и припасала кецељу, па сад у њој изгледа као какав пинтерски калфа“. Њега је поп Спира омрзао и звао га „Турчином“ што нимало не води рачуна о кући у којој је. У селу је почела изрека за неког ко је неваљао: „Лола као попин патак!“ Попин петао је био „један дугачки грлати клипан, који је са својом дивном крестом изгледао као какав јакобинац са својом црвеном капом“.
И коњски зуб, у расплету, треба да донесе преокрет и насмеје читаоца. Ево те смешне ситуације код владике, коју је поп Ћира исприповедао својој Перси:
“А је л ово баш ваш зуб, оче Кирило?
Да, ваше преосвештенство... Мој рођени зуб...
Та ово је, ово коњски зуб, оче Кирило (...) Забога, та где сте га само нашли!...
Ух, ух, ух!
А ја приђем и погледам га, ал имам шта видети! Коњски зуб, сасвим коњски, и то још колики. Таква велика зубекања какву ја, Персида, свога века, никад нисам видео!...”[уреди]Жанровско одређењеПрво питање које би могло да се постави у вези са жанровским одређењем „Поп-Ћире и поп-Спире“ гласи: да ли је ово дело приповетка, како је сам аутор назвао своје најобимније остварење, или роман, како је оно доцније најчешће одређивано. Насупрот неким историчарима књижевности (Јован Деретић, Симеон Маринковић) који су сматрали да се „Поп Ћира и поп Спира“ једино „захваљујући свом обиму може сврстати у романе“, другим речима, да је ово „роман који је израстао из приповетке“, Драгиша Живковић мисли да се дело о двојици попова (уз „Вукадина“ и „Зону Замфирову“) мора без двоумљења сврстати у романе. А то што га је писац одредио као приповетку, треба приписати „његовој скромности“, на коју је својевремено указивао и Павле Поповић. Драгиша Живковић заговара још једну „корекцију“ у вези саСремцем и његовим делима, која би се „тицала карактерисања његова хумора и сатире“. Њему се придружује и Бошко Новаковић, који тврди за „Поп-Ћиру и поп-Спиру“ следеће: „Иако широко познат као хумористички роман, он у суштини није то“. Овај књижевни историчар за главно Сремчево дело предлаже нове жанровске одреднице, које имају погоднији, адекватнији, флексибилнији и прецизнији карактер, а то су: „идилична поема“, „роман-поема“, „лирско-хумористичка поема“. Ови, а и још неки, проучаваоци романа о двојици попова позивају се, првенствено, на Антуна Барца, кога је „интересовало лирско код Стевана Сремца“. С обзиром на чињеницу да се време дешавања радње „Поп-Ћире и поп-Спире“ поклапа са временом које је писац (као дечак) провео у родној Бачкој (у Сенти), за ово дело би се, можда, могло рећи да је, заправо, „једна велика књига детињства“. Горан Максимовић сматра да се на дело „Поп Ћира и поп Спира“, с обзиром на његову композициону организацију, може гледати и као на скривену комедију.
[уреди]ЈезикЈезик у роману није увек правилан и чист. Желећи да верно прикаже војвођански сеоски живот и његово друштвено шаренило, Сремац користи разну лексику. Ту су:
- Провинцијализми – речи које употребљавају људи једног краја (прости људи): питаду (питају), он воле (он воли), да останеду (да остану), бидну (буду), кера (пас), волем (волим), немецки (немачки)...
- Архаизми – застареле речи: баба (отац), члови (куња), надежда (нада), очајаније (очајање)...
- Варваризми – стране речи (германизми и мађаризми): дешперат (очајање), нобал (отмен), чикош (коњушар), хевт (свеска), вертшафт (домаћинство), диштрикт (округ), луфт (ваздух), кинстлер (уметник)...
|
|
|
Моји ученици су размишљали на ову свевремену тему:
Моје одељење јесте мртво море
У животу тешко је разликовати се, а да вас већина не угрози. Тешко је задржати своју личност и ставове. Увек ће неко имати другачија уверења од вас, али можда се баш тиме допуњујемо?
Врло лако је осуђивати, а тешко прихватити и разумети некога. Због чега је тако? У разреду имамо једну тамнопуту девојчицу са прелепим и , пре свега, искреним осмехом. Њена унутрашњост хиљаду пута је боља и лепша од свих заједно. Она има свој чаробни свет и слободан, налик птици. Иако није одличан ђак, она зна своје друге вредности. Она пише песме и слика. Као и људи из приповетке ,,Мртво море".
Једном ме је запитала: ,,Да ли сам добро нацртала?" Била је то прелепа девојка са крупним очима и чаробним осмехом. Некако загонетним као Мона Лизиним. Фасцинирала ме је толика скромност девојчице која је то нацртала. Она није била свесна свог умећа. Била јој је потребна потврда других који су често из љубоморе потцењивали њен рад и рушили јој снове. Она се истицала у мору исте деце. Сва та друга деца су имала оста уверења, исто су се понашали. Као ,,клонови", непрекидно су следили једни друге.
Многи неће схватити да сам писала о чаробној девојчици. Остављам то вама да процените. Разумела сам је и стално охрабривала познатом реченицом: ,,Немој да размишљаш о њима, гледај себе!" , касније бисмо се обе смејале, знајући за своје вредности. Нас све смо се пронашле и цениле друге ствари, сликање, песме, доброту... Постале смо чврсте и браниле смо своје ставове. Њу су често знали да расплачу. Да је спусте ,,испод земље" својим гнусним коментарима и то све јер је била различита.
Никада нећу разумети зашто људи имају потребу да понижавају људе око себе. Због чега морају све да знају и у све да буду упућени? Највише ме занима шта имају против некога ко је другачији од њих. Различитости красе планету! Никада нећу одустати од своје различитости, својих ставова, принципа. То је оно што мене и ,,чаробну девојчицу" чини посебним и важним. Такав је живот и треба се борити са тим!
Анђела Бојковић VII-2
О "Мртвом мору" Радоја Домановића има веома добрих текстова. Погледајте неке од њих:
БОСКЕ
ЛЕКТИРЕ
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ НА ВИКИПЕДИЈИ
РИЗНИЦА СРПСКА
БОСКЕ
ЛЕКТИРЕ
РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ НА ВИКИПЕДИЈИ
РИЗНИЦА СРПСКА
|
|
|
Плава звезда - Теодора Павловић
Поводом песме ,,Плава звезда”
Плава звезда је лирска песма у којој песник говори о својим осећањима и осећањима свих нас везаним за снове и маштање. Чудесна плава звезда постоји у животу сваког човека и свако има своју звезду коју мора сам пронаћи.
Звезда прдставља нешто чисто, добро, драгоцено, све оно што се воли и о чему се сања. Она је симбол онога за чим чезнемо, неостварених жеља и снова. Присутна је и у сновима и на јави, али се може видети и чути само кад жмуриш и кад заспиш, зато што се о њој само сања. Снови су чудесни и у њима је све могуће,песма почиње као бајка. Треба сањати и у сновима тражити своју звезду. Живот је испуњен изазовима, а снови и идеали дају снагу човеку да се бори за бољи живот. Она сигурно постоји негде далеко, међу другим плавим звездама и чека да је неко пронађе.
Плава звезда је симбол снова и маште, наде и жеље да се оствари нека идеја у будућности. Песник је слика као тајну и велику загонетку. Ми ћемо открити њено право значење .То ће бити једног дана кад откријемо шта желимо и којим путем ћемо ићи
Поводом песме ,,Плава звезда”
Плава звезда је лирска песма у којој песник говори о својим осећањима и осећањима свих нас везаним за снове и маштање. Чудесна плава звезда постоји у животу сваког човека и свако има своју звезду коју мора сам пронаћи.
Звезда прдставља нешто чисто, добро, драгоцено, све оно што се воли и о чему се сања. Она је симбол онога за чим чезнемо, неостварених жеља и снова. Присутна је и у сновима и на јави, али се може видети и чути само кад жмуриш и кад заспиш, зато што се о њој само сања. Снови су чудесни и у њима је све могуће,песма почиње као бајка. Треба сањати и у сновима тражити своју звезду. Живот је испуњен изазовима, а снови и идеали дају снагу човеку да се бори за бољи живот. Она сигурно постоји негде далеко, међу другим плавим звездама и чека да је неко пронађе.
Плава звезда је симбол снова и маште, наде и жеље да се оствари нека идеја у будућности. Песник је слика као тајну и велику загонетку. Ми ћемо открити њено право значење .То ће бити једног дана кад откријемо шта желимо и којим путем ћемо ићи
Шљива - Катарина Миљковић
У свом цвату, у пролеће шљива показује своје лепо лице. Она је разнобојна и весела, воли да се дружи са птицама. Увек се смеје чак и кад је снег јер никад није сама, увек је неко ту крај ње. О њој се пише у четири годишња доба. Расте кроз промене.
У лирском делу се све ово описује помоћу стилских фигура, мелодије и риме. Мотиви у овој песми су зрелост, мењање кроз годишња доба. Крошња пуна и богата шљивиним плодовима, сазрева у августу. Шљива осећа прво мучење и умор, а након лета кад јој опадне плод осећа олакшање и слободу.
Да би се све то сложило ту је рима и мелодија. Рима је у овом лирском делу укрштена. Строфа има три, а стихова има четрнаест у целој песми.
Стилске фигуре које се појављују су поређење и епитет. У првој строфи овог лирског дела налази се поређење „криве се стабла ко во сред вуче“. Овом стилском фигуром показујемо колико се криве стабла. Тим боље објашњавамо шта смо хтели да кажемо. Друго поређење је „ко да је побегла из загушљиве неке одаје“. Значење ове стилске фигуре је да нам покаже колико је то стварно тешко. Епитет у овој песми је „крошња тешка и пуна“. Ова стилска фигура нам показује да је она јако „тешка“ са свим тим плодовима.
У овој песми лирски субјекат жели да нам покаже његов живот тако што ће себе ставити у улогу шљиве. Своје целине у животу представља као годишња доба. Његов живот се мења баш као и раст шљиве кроз промене.
У свом цвату, у пролеће шљива показује своје лепо лице. Она је разнобојна и весела, воли да се дружи са птицама. Увек се смеје чак и кад је снег јер никад није сама, увек је неко ту крај ње. О њој се пише у четири годишња доба. Расте кроз промене.
У лирском делу се све ово описује помоћу стилских фигура, мелодије и риме. Мотиви у овој песми су зрелост, мењање кроз годишња доба. Крошња пуна и богата шљивиним плодовима, сазрева у августу. Шљива осећа прво мучење и умор, а након лета кад јој опадне плод осећа олакшање и слободу.
Да би се све то сложило ту је рима и мелодија. Рима је у овом лирском делу укрштена. Строфа има три, а стихова има четрнаест у целој песми.
Стилске фигуре које се појављују су поређење и епитет. У првој строфи овог лирског дела налази се поређење „криве се стабла ко во сред вуче“. Овом стилском фигуром показујемо колико се криве стабла. Тим боље објашњавамо шта смо хтели да кажемо. Друго поређење је „ко да је побегла из загушљиве неке одаје“. Значење ове стилске фигуре је да нам покаже колико је то стварно тешко. Епитет у овој песми је „крошња тешка и пуна“. Ова стилска фигура нам показује да је она јако „тешка“ са свим тим плодовима.
У овој песми лирски субјекат жели да нам покаже његов живот тако што ће себе ставити у улогу шљиве. Своје целине у животу представља као годишња доба. Његов живот се мења баш као и раст шљиве кроз промене.
Чудесна справа - Катарина Крстић
Тема приче ,,Чудесна справа " је страхопоштовање према сату. Један од споредних мотива је млин (место на ком се причају приче, место где се спаја свет приче са реалним светом) у ком се описује како деда и унук одлазе у млин и остају до касно да би гледали звезде. Преко динамичког мотива страха, описује се колико се деда плашио справа, а преко статичког мотива сата, описују се све справе којих се деда плашио.
Деда није дирао сат. За њега је то било нешто као светиња, док му унук није показао шта је, у ствари сат и како се користи. Он је толико поштовао тај сат, чак је рекао и да је живо биће поистоветивши га са срцем свога пријатеља.
У причи има дотса елемената нарације, а сусрећемо се и са бројним дијалозима. Главни јунак у причи је деда. Он је плашљив јер се плашио разних справа и брижан јер је бринуо о Петраковом сату као да му је то нешто најважније у животу. Главна особина дечака Баје, такође једног од јунака, је радозналост јер је стално желео да навија сат. Стилска функција поређења ,,као очи у глави" је да појасни колико је деда бринуо о сату.
Када имамо неки проблем, не треба бежати од њега, већ му се треба супротставити
Тема приче ,,Чудесна справа " је страхопоштовање према сату. Један од споредних мотива је млин (место на ком се причају приче, место где се спаја свет приче са реалним светом) у ком се описује како деда и унук одлазе у млин и остају до касно да би гледали звезде. Преко динамичког мотива страха, описује се колико се деда плашио справа, а преко статичког мотива сата, описују се све справе којих се деда плашио.
Деда није дирао сат. За њега је то било нешто као светиња, док му унук није показао шта је, у ствари сат и како се користи. Он је толико поштовао тај сат, чак је рекао и да је живо биће поистоветивши га са срцем свога пријатеља.
У причи има дотса елемената нарације, а сусрећемо се и са бројним дијалозима. Главни јунак у причи је деда. Он је плашљив јер се плашио разних справа и брижан јер је бринуо о Петраковом сату као да му је то нешто најважније у животу. Главна особина дечака Баје, такође једног од јунака, је радозналост јер је стално желео да навија сат. Стилска функција поређења ,,као очи у глави" је да појасни колико је деда бринуо о сату.
Када имамо неки проблем, не треба бежати од њега, већ му се треба супротставити
Шљива - Милина Месаровић
У песми сазнајемо много о једном стаблу шљиве и о томе како се оно мења кроз годишња доба.
Да би нам песник дочарао буђење шљиве и пејзаж у коме се она налази, користи персонификацију („она се спрема да полети“).
До краја априла шљива мирује, а тек у јуну осети свој род(песник користи епитете: широка, пребела, , персонификацију: развија и глаголе: будити, развијати, полетети).
Епитете користи да би сликовито приказао изглед шљиве у пролеће.
Шљива се у јулу ослобађа својих плодова, постаје јој лакше него пре („ У јулу, плод се на земљу сруши.
И шљиви ко да лакне на души).
Овим стиховима у којима има риме, песник постиже музикалност песме.
На крају, песник види шљиву, како усамљена и ослобођена терета чека зиму („ Тако преспава јесен и зиму Тиха, загледана у даљину“)
Епитет тиха означава да је све завршено и наступа период мира, тишине.
Милина Месаровић 6/4
У песми сазнајемо много о једном стаблу шљиве и о томе како се оно мења кроз годишња доба.
Да би нам песник дочарао буђење шљиве и пејзаж у коме се она налази, користи персонификацију („она се спрема да полети“).
До краја априла шљива мирује, а тек у јуну осети свој род(песник користи епитете: широка, пребела, , персонификацију: развија и глаголе: будити, развијати, полетети).
Епитете користи да би сликовито приказао изглед шљиве у пролеће.
Шљива се у јулу ослобађа својих плодова, постаје јој лакше него пре („ У јулу, плод се на земљу сруши.
И шљиви ко да лакне на души).
Овим стиховима у којима има риме, песник постиже музикалност песме.
На крају, песник види шљиву, како усамљена и ослобођена терета чека зиму („ Тако преспава јесен и зиму Тиха, загледана у даљину“)
Епитет тиха означава да је све завршено и наступа период мира, тишине.
Милина Месаровић 6/4
Деца- Милица Вукићевић
“Деца”, Иво Андрић
У приповеци “Деца” проседи инжењер прича причу која је давно била,док је још био мали и открива нам болну истину о себи и свој деци овог света. Сећа се дана када је био приморан да против своје воље одлучи да ли ће бити на страни гонича или прогоњених истичући да и тада није могао да злоставља и гони слабије и немоћне. Желео је да буде храбар и цењен у очима својих другова и да равноправно са њима учествује у борби са њиховим противницима, а није могао као они да неког муче и ако могу да убију.
Све се десило у предпролећно време,празно и суво доба када је грејало слабо мартовско сунце и није било ни купања ни санкања. Деца нису знала чиме да ублаже своју досаду и попуне своје слободно време. Незнајући шта да раде седели су на огради и смишљали нове и чудне игре. Неке од тих игара су биле свирепе,наносиле су бол другој недужној деци из краја, што је оставило дубоке трагове у сећањима нашег приповедача. Као члан дружине, ишао је са њима чак и онда када је њихово понашање било нељудско. Сада као зрео човек и даље има горак укус у устима када прича о овом делу свог детинста и све то само због некадашњих другова и презира који је од њих добио само јер је био другачији од њих. Желео је да и он буде као остали дечаци из комшилука, да буде одан својим вођама, и увек спреман дауђе у жестоку борбу са дечацима из суседног насеља. Када је био позван у прву борбу био је почаствован и желео да се докаже пред свима. Његов статус је зависио од тога како ће се показати у тој борби. Напад на јеврејску децу, на врло свиреп начин унео је немир у његово срце. Тај велики и узбудљиви свет у коме се нашао био је страшан свет у коме се примају ударци, мрзи и ликује, пада и побеђује. Али наш приповедач колико год је желео да се уклопи и постане као други није могао да иде против самог себе, своје благе нарави и карактера. Није могао да удари преплашеног и повређеног дечака који је упао у замку његових разбеснелих другова. Осетио је сажаљење према њему и пустио га да побегне. Својим поступком је изазвао презир и подсмех својих другова и постао слабић у њихивим очима, али је сачувао своју душу, оно људско што га је чинили другачијим.
Иако је прошло много времена, у његовом срцу је остала дубоко урезана рана. Није могао да заборави лице избезумљеног јеврејског дечака. Годинама у назад препричава нам овај догађај, чиме нам шаље поруку да не следимо друге, већ мислимо својом главом и следимо оно што је добро у нама, да увек у својој души нађемо места за млађе и слабије, а осудимо оне који гоне и злостављају.
“Деца”, Иво Андрић
У приповеци “Деца” проседи инжењер прича причу која је давно била,док је још био мали и открива нам болну истину о себи и свој деци овог света. Сећа се дана када је био приморан да против своје воље одлучи да ли ће бити на страни гонича или прогоњених истичући да и тада није могао да злоставља и гони слабије и немоћне. Желео је да буде храбар и цењен у очима својих другова и да равноправно са њима учествује у борби са њиховим противницима, а није могао као они да неког муче и ако могу да убију.
Све се десило у предпролећно време,празно и суво доба када је грејало слабо мартовско сунце и није било ни купања ни санкања. Деца нису знала чиме да ублаже своју досаду и попуне своје слободно време. Незнајући шта да раде седели су на огради и смишљали нове и чудне игре. Неке од тих игара су биле свирепе,наносиле су бол другој недужној деци из краја, што је оставило дубоке трагове у сећањима нашег приповедача. Као члан дружине, ишао је са њима чак и онда када је њихово понашање било нељудско. Сада као зрео човек и даље има горак укус у устима када прича о овом делу свог детинста и све то само због некадашњих другова и презира који је од њих добио само јер је био другачији од њих. Желео је да и он буде као остали дечаци из комшилука, да буде одан својим вођама, и увек спреман дауђе у жестоку борбу са дечацима из суседног насеља. Када је био позван у прву борбу био је почаствован и желео да се докаже пред свима. Његов статус је зависио од тога како ће се показати у тој борби. Напад на јеврејску децу, на врло свиреп начин унео је немир у његово срце. Тај велики и узбудљиви свет у коме се нашао био је страшан свет у коме се примају ударци, мрзи и ликује, пада и побеђује. Али наш приповедач колико год је желео да се уклопи и постане као други није могао да иде против самог себе, своје благе нарави и карактера. Није могао да удари преплашеног и повређеног дечака који је упао у замку његових разбеснелих другова. Осетио је сажаљење према њему и пустио га да побегне. Својим поступком је изазвао презир и подсмех својих другова и постао слабић у њихивим очима, али је сачувао своју душу, оно људско што га је чинили другачијим.
Иако је прошло много времена, у његовом срцу је остала дубоко урезана рана. Није могао да заборави лице избезумљеног јеврејског дечака. Годинама у назад препричава нам овај догађај, чиме нам шаље поруку да не следимо друге, већ мислимо својом главом и следимо оно што је добро у нама, да увек у својој души нађемо места за млађе и слабије, а осудимо оне који гоне и злостављају.
„СУМЊИВО ЛИЦЕ“, Бранислав Нушић
“Сумњиво лице” је сатирична комедија Бранислава Нушића у којој он исмева државне чиновнике и цели државни механизам. Радња се дешава у малој варошици, где свако сваког зна и свако покушава да се избори за себе, у време династије Обреновића. Нушић је комад написао 1888. године, али по савету управника позоришта, комад је први пут изведен тек нешто касније, јер идеја о критиковању власти није била прихваћена. Први пут је приказана у Народномпозоришту, у Београду, 29. маја 1923. године.
Ликови у комедији су умишљени, усмерени само на себе и своју корист, не поседују моралне вредности које треба да красе једног човека, одговорност за своје поступке, бригу за друге, поштовање људи око себе, без обзира на њихов положај у друштву ... Свако се брине за свој положај и гледа како да напредује у служби. Капетан Јеротије је главни лик у комедији и представља уобичајеног представника власти. Нажалост, такви људи нису постојали само тада, данас можемо видети људе сличне Јеротију. Кроз његов лик можемо да увидимо како држава функционише, кога запошљава, кога награђује, а кога блати, само због декларативних вредности. Оданост династији, или човеку на власти, никад заправо није ни постојала, већ само жеља за богатством и моћи. Јеротије је неодговоран и лажљив, воли да се бави туђим пословима и животима, као и да има моћ. Кукавица је, што даје ноту посебног хумора делу, као и представи, јер га таосбина доводи у непријатне ситуације, попут сцене када „сумњивом лицу“ читају писмо у ком је њих исмејала Марица. Не жели да остали виде какав је он заиста да не би покварио свој лажни углед. Глумац се потрудио да нам се допадне и да нас насмеје, али није приказао сатирични страну слике, каријеризам и користољубље огрнути незнањем. Крупан је, и пристојно је обучен, што нам одаје капетаново материјално стање, човека на високом положају, али, ако му се само смејемо са симпатијама, комедија није извршила свој задатак. Он не би требало да буде превише допадљив.
Контраст Јеротију су Марица и Ђока који су млади, неискварени и заљубљени. Желе да живе свој живот, по својим правилима, да раде поштено и да им се родитељи не мешају у живот. Као што Јеротије представља власт, тако они осликавају частан народ. Кроз њих је Нушић хтео да покаже да има добрих и честих људи, тако да слика има своју светлу старну. Глумци који тумаче ова два лика нису на уверљив начин приказали ове ликове, јер су их јунацикоји имају друге улоге, засенили.
Увод представља отварање писма, које мирише на промицле, које је Ђока послао Марици. Представа се наставља у истом тону, стиже шифровано писмо, које Вића доноси капетану. Они су га погрешно дешифровали и тиме почиње заплет комедије. Мислили су да у писму пише да је у варош дошло сумњиво лице са списима против династије. Њихов задатак је био да га ухапсе и да спасу државу.Ту наши јунаци добијају прилику да се покажу у правом светлу. Кулминација јесте хапшење сумњивог лица, нада да ће чиновници и капетан Јеротиједобити оно што желе. Ухапшеном лицу заплењују личне ствари, не знајући да је то лице заправо Маричин дечко, Ђока. Узимају му писмо, које му је је Марица послала, и схватају о коме је реч. Остају потпуно осрамоћени јер их је Марица на потпуно реалан начин описала. Расплет јестеобавештење из Министарства да је сумњиво лице ухапшено у другој варошици. Нушић је потпуно исмејао државну власт и исто тако је и осудио.
Милица Живановић 8/1
Лука Михаиловић 8/1
Тијана Нанушевски 8/1
“Сумњиво лице” је сатирична комедија Бранислава Нушића у којој он исмева државне чиновнике и цели државни механизам. Радња се дешава у малој варошици, где свако сваког зна и свако покушава да се избори за себе, у време династије Обреновића. Нушић је комад написао 1888. године, али по савету управника позоришта, комад је први пут изведен тек нешто касније, јер идеја о критиковању власти није била прихваћена. Први пут је приказана у Народномпозоришту, у Београду, 29. маја 1923. године.
Ликови у комедији су умишљени, усмерени само на себе и своју корист, не поседују моралне вредности које треба да красе једног човека, одговорност за своје поступке, бригу за друге, поштовање људи око себе, без обзира на њихов положај у друштву ... Свако се брине за свој положај и гледа како да напредује у служби. Капетан Јеротије је главни лик у комедији и представља уобичајеног представника власти. Нажалост, такви људи нису постојали само тада, данас можемо видети људе сличне Јеротију. Кроз његов лик можемо да увидимо како држава функционише, кога запошљава, кога награђује, а кога блати, само због декларативних вредности. Оданост династији, или човеку на власти, никад заправо није ни постојала, већ само жеља за богатством и моћи. Јеротије је неодговоран и лажљив, воли да се бави туђим пословима и животима, као и да има моћ. Кукавица је, што даје ноту посебног хумора делу, као и представи, јер га таосбина доводи у непријатне ситуације, попут сцене када „сумњивом лицу“ читају писмо у ком је њих исмејала Марица. Не жели да остали виде какав је он заиста да не би покварио свој лажни углед. Глумац се потрудио да нам се допадне и да нас насмеје, али није приказао сатирични страну слике, каријеризам и користољубље огрнути незнањем. Крупан је, и пристојно је обучен, што нам одаје капетаново материјално стање, човека на високом положају, али, ако му се само смејемо са симпатијама, комедија није извршила свој задатак. Он не би требало да буде превише допадљив.
Контраст Јеротију су Марица и Ђока који су млади, неискварени и заљубљени. Желе да живе свој живот, по својим правилима, да раде поштено и да им се родитељи не мешају у живот. Као што Јеротије представља власт, тако они осликавају частан народ. Кроз њих је Нушић хтео да покаже да има добрих и честих људи, тако да слика има своју светлу старну. Глумци који тумаче ова два лика нису на уверљив начин приказали ове ликове, јер су их јунацикоји имају друге улоге, засенили.
Увод представља отварање писма, које мирише на промицле, које је Ђока послао Марици. Представа се наставља у истом тону, стиже шифровано писмо, које Вића доноси капетану. Они су га погрешно дешифровали и тиме почиње заплет комедије. Мислили су да у писму пише да је у варош дошло сумњиво лице са списима против династије. Њихов задатак је био да га ухапсе и да спасу државу.Ту наши јунаци добијају прилику да се покажу у правом светлу. Кулминација јесте хапшење сумњивог лица, нада да ће чиновници и капетан Јеротиједобити оно што желе. Ухапшеном лицу заплењују личне ствари, не знајући да је то лице заправо Маричин дечко, Ђока. Узимају му писмо, које му је је Марица послала, и схватају о коме је реч. Остају потпуно осрамоћени јер их је Марица на потпуно реалан начин описала. Расплет јестеобавештење из Министарства да је сумњиво лице ухапшено у другој варошици. Нушић је потпуно исмејао државну власт и исто тако је и осудио.
Милица Живановић 8/1
Лука Михаиловић 8/1
Тијана Нанушевски 8/1
